Ljubav, najzad

Šepureći se u svom novom belom mantilu, sela sam mu u krilo i upitala:
I, šta imaš da kažeš svom farmaceutu?
Da ga volim.
Zagrlila sam ga jako, i ne, nisam se izgubila u tom zagrljaju, niti u poljupcu koji je usledio, pronašla sam se!
Volim i ja tebe!

Nedostaješ, uvek!

Tople suze klize mi uporno niz obraze. Vruće mi je. Zašto i suze moraju da budu tople? Nedostejš mi, znaš? Nedostaješ mi i onda kad sam srećna. Nisam to do skora znala. Zato što dugo i nisam bila srećna. Nedostaješ i tada, da s tobom delim svoju sreću, da me zagrliš i budem još srećnija. Činjenica je doduše da mi mnogo više nedostaješ kada sam tužna. Kad mi se suze slivaju niz obraze a da to niko i ne primećuje. Kad nedostaje onaj osećaj pripadnosti. Pripadnosti porodici. Društvu. Svetu. Kad sam sama i kad bih najradije pričala sa tobom pentrajući se uz neke planine ili berući marele i smokve. To su mi neke od najlepših uspomena, znaš? A mnogo toga sam i zaboravila, priznajem. Pa se sad držim nekih uspomena kojih se još uvek sećam kao davljenik za slamku. Ne ljutiš se što sam zaboravila? Prolazi već deseta godina bez tebe. A ja samo želim da legnem pored tebe, dok ti spavaš držeći u čini mi se, levoj ruci, knjigu. Gluvi barut, Branko Ćopić. Pokušala sam da je čitam prošle godine, znaš? Nije mi se dopala, razočarala sam se, odložila sam je nazad na policu posle prvih dvadesetak stranica. A uvek ću pamtiti tu sliku kako savladan od umora zaspiš na kauču ne ispuštajući svoju knjigu iz ruke. I mene kako se polako ušunjavam kraj tebe. Želim i sad da se ušuškam tu na tvom desnom ramenu i da sve prođe. Sva tuga, bol, otuđenost i taj osećaj nepripadnosti. Kao i tada. Kad sam cela mogla onako sklupčana da stanem ispod tvoje ruke i da znam da tu pripadam i da sam tu sigurna. Najsigurnija. Gde sad da odem da to osetim ponovo?

Neka... Ne diraj...

I ne znam zašto ali uzeh da posle par godina ponovo pogledam svoj omiljeni film. Nisam sigurna da mi je i dalje omiljeni. Htela sam da igram na sigurno, da pogledam nešto što znam da me je jednom oduševilo. Međutim nisam uspela da oživim tu emociju, to oduševljenje. Zatim sasvim slučajno ovih dana naleteh i na film snimljen po jednoj od mojih omiljenih knjiga. Ne mogu da se oduprem utisku da nije do mene, već do toga što film nikada zapravo nije mogao da parira knjizi. Pitam se da li postoji ijedan film rađen po knjizi, a da je bolji od knjige. Makar neki izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ili je knjiga bez sumnje uvek bolja? I da li ono što se jednom oseti, oseti se tada, a kasnije nikada više na taj isti način?

A šta bi sad radila da se zaljubiš?, pitala me je.

Ne znam., rekoh. Ne mogu da zamislim.

I zaista ne mogu ni da zamislim. Ali očigledno ne isto što i nekada...

Možda da pročitam ponovo knjigu? Čini mi se da je film nije verno dočarao. Ne tu emociju, ne one scene koje sam tako jasno videla čitajući je, a sada su na filmu izostale. Umesto njih su prikazane neke kojih se uopšte ne sećam. Možda je ipak bolje da ih ostavim u sećanju? Tamo je bolje.

Zašto jedna lasta ne čini proleće?

Srećan Božić, pre svega!

Meni lično, nikad tužniji, a omiljeni mi je praznik. Nedostaju mi i otac, i Vera, možda i više od oca. I neodstaje mi brat koji je ceo praznik proveo dole spavajući. Nedostaje mi onaj porodični duh, osećaj pripadnosti. Gde je moja porodica? Gde ja pripadam? I nedostaju mi svi oni koje volim! Verovatno otuda moja ovogodišnja novogosišnja rezolucija da i kad me iznerviraju dragi ljudi ne dozvolim da to zaseni sve one lepe trenutke koje smo delili. I mrzim što sam dozvolila patetici da mi zaseni ovaj dan, jer zaista volim Božić!

Da l' si samo vera ti Vera il san? Moja Vera...

-Ništa, zar ne?, pitala sam.
-Nema... Ali biće., dodala je ona žena kad sam već polazila sa uplatnog mesta Narodne lutrije.
Kada? I zašto li sam uopšte mislila da se vera dobija na lutriji? Možda zato što sam je uvek igrala sa Verom? Nedostaješ mi, znaš? Svakog jutra, kad iznova shvatam da nećemo zajedno doručkovati i gledati tv, i da me nećeš ispratiti na fakultet, a ni dočekati, a ne znam šta mi od svega toga teže pada. Šta mi više nedostaje? Možda tvoji saveti, i ono tvoje navijanje za mene i svaku moju glupost. Niko ne ume da navija tako. Ne kao ti, znaš? Najviše mi ipak nedostaje tvoja vedrina, onaj tvoj optimizam, to stanje duha, ne znam kako da to nazovem. Kako ti je polazilo za rukom da ne kloneš ni kad je teško i čini se da nema izlaza? Kako si verovala u bolje sutra? Zašto? Ja ne umem. I muka mi je od ovih mojih usiljenih i veštačkih osmeha, na koje znam da ne bi bila ponosna. Šteta što nisam više na tebe. Što to nisam uspela makar da prinaučim od tebe. Možda još uvek nije kasno? Ne znam... Ne znam verujem li u to. Ironija, imala sam najjaču Veru, a sad vere ni za lek.

I?

-I?
-Ništa posebno.
-E jebi ga.
-Jebi ga. To je problem sa očekivanjama. Uvek se razočaraš.
Dok sam ponovo vrtela ovaj razgovor u mislima čula sam zvuke meni dragih pesama. Otišla sam do prozora ne bih li ih bolje čula. Dopirali su iz sobe ispod moje, sobe mog brata. Kod njega je moj kompjuter, otud i moje pesme. Posmatrala sam prolaznike dok su se zvuci peli naviše do mene i dalje. U jednom trenutku pogled mi zastade na liku kog sam poznavala iz osnovne škole iz viđenja. Uzrečica mu je bila "Život je pas.", a možda je i sada, ne znam. I tako smo ga i zvale moje drugarice i ja, iako smo mu znale ime. Mršav, uvek nekako skromno obučen, gotovo kao prosjak, sa svojom uzrečicom "Život je pas" i svega 13, 14 godina, izgovaravši je sa nekom pomirljivošću. Ludak, mislile smo tada. A ko zna? Možda nije problem u očekivanjima. Možda je problem u životu. Možda je život zaista pas.

Zato

Duša mi je umorna.
Ležala bih. Zatvorenih očiju. Sa rukama ispod glave. Ne osećajući ništa. Ni bol. Ni radost. Slušala bih dok se skidaš. U ritmu kišnih kapi koje za sobom ostavljaju miris sparine i tek procvetale lipe. I ćutala bih.