Na durske akorde se paučina hvata

Ja jednostavno ne umem da furam sreću! I evo počinje, nezaustavljivo ponovo tonem u svoj svet. Odlutam često... I uvek dodje D-moll. I foliram se ja, trudim se da drugi ne primete, i oni koji me ne znaju padaju na tu moju glumu, ne vide dalje od te predstave u par činova koju ja maestralno igram već više sezona, ali... Postoje i oni koji me znaju. I neko me uvek provali. Majka. Oči moje izdajice! Šta ti je? Tišina... Ne odgovaram, ležim, gledam u neku tačku na plafonu, ni u jednu odredjeno, nego eto tako bezveze. I ćutim. Jer otkud znam šta mi je! Suvišna pitanja. Sve mi je! Novembar mi je, decembar mi je, život mi je... Je*em li ga! Odgovaram ja tako, ali u sebi. Ćutim i dalje. Ma ti si sva uvrnuta! Ne odgovaram ni na to. Mada priznajem joj trgla me je tom konstatacijom, nije lako čuti tako nešto od rodjene majke, jer ako me ona najbolje poznaje da li to onda znači da je to tačno? Da li sam ja zaista asocijalna ličnost? Da, da, tu mi je dijagnozu postavila. Ugasi svetlo, molim te! To nije rešenje! Šta ćeš tad sama u mraku, kad ugasiš i poslednje prijateljstvo? ugasila je svetlo i izašla. Još jednu noć sam izgurala sama... Ali dokle ću moći tako? Glupi D-moll! Neki bi to prosto tugom nazvali, nije to, šta je tuga za D-moll... Vuče mi rukav, idemo... Znam taj put, to je prečica za bol.

Seta, obavezna seta

26.10.2009. Sv. Jovan Zlatousti. Danas je slava moga oca. I počinje, nezaustavljivo počinje... Počinje prošlost. Vraćaju mi se uspomene, stiže me seta. I nisam tužna sve vreme, ali... Kao i uvek u ovo doba godine.
Brašno se raspršilo po čitavom stolu, Vera daje instrukcije, dodaj još soli, još malo ulja, sad mesi... A mene nešto pritiska u grudima, osećam da ne dolazim do vazduha, što se više trudim sve manje vazduha uzimam. Otvori malo, molim te. Ne, kako sad? Ne sme da nazebe testo, splasnuće. I vidim i sama da mi nimalo ne ide, jedva stojim na nogama, i prosto mučim ono testo... Vazduha ni od kuda. Sela sam. Pustila ruke da beživotno vise onako sve u brašnu i testu. Zatvorila sam oči, i žmurila i žmurila i žmurila par minuta. A slike se samo redjaju u glavi. Razbistri mi se malo, veoma brzo. I nastavila sam, i napravila sam slavski kolač, jer moje glavne karaketeristike su upravo te, ne ostavljam započeto nikada, teško odustajem, gajim i dalje očevu i moju tvrdoglavost, ne odustajem ja od tvrdoglavosti, nikada!
Srećna slava, domaćice. Srećna slava, Ivana!

Neke druge igre

Ili se možda i mi i dalje igramo? Samo nekih drugih igara, sa drugačijim pravilima, pravilima koje niko ne zna i koja se non-stop menjaju.
on (usamljen i navodno neshvaćen): Želiš da se vidimo?
ona (nezainteresovana za ovu ponudu, za njega uopšte): Biću iskrena, ja sam za nešto ozbiljnije, a znam da ti to ne možeš da mi pružiš, tako da... Razumeš, zar ne?
on (u želji da više ne bude usamljen, da ga neko konačno razume): I ja sam dosta razmišljao u poslednje vreme i shvatio sam da i ja želim to isto. S tobom.
ona (zbunjena, na korak da ponovo odbije, ali...): Ozbiljno?
Ipak nudi joj ono što traži, a niko drugi ne nudi. Servira joj, samo njoj tu na poslužavniku, na dohvat ruke. uzmi sve što ti život pruža! ili tako nekako... Hmmm...
on (misleći da je to ono što želi): Najozbiljnije.
ona (već ozbiljno razmišlja o njemu): Pa, ne znam. Možda sutra?
on (hladno i već uplašen time što sam predlaže): Važi, dogovorićemo se.
Ali da li treba uzeti i ono što nam se nudi ali servirano na sasvim pogrešan način, u sasvim pogrešnoj formi, u formi njega?
ona (i dalje razmišlja šta zapravo želi): Otkud ta iznenadna promena?
on (trudi se da i dalje bude ozbiljan): Shvatio sam da želim da se skrasim.
A nimalo ne zvuči tako.
ona (već i sama uplašena tom novonastalom situacijom, uvidja da se vezuje na silu nekim nevidljivim nitima, nekim obavezama, vezuje se za njega): Čujemo se sutra, onda!
sutra...
prekosutra...
.
.
.
nikada...
On jednostavno nije spreman, i ona još uvek nije ni dozvolila toj misli da se malo vrti po njenoj glavi on je već plaši onim što je ona predložila, obavezama, znajući da je to sada jedini način da se iz toga izvuku, jer još uvek ne želi to što joj nudi, samo laže sebe! Želi neki izlaz iz samoće, da pobegne od samog sebe, nadajući se da će utočište pronaći u njenim očima, osmehu, poljupcima... Ali ona to ne može da mu pruži! Ona ga jednostavno nikada nije želela!

Tetka, tetka, hajde da se igramo!

Ceo vikend sam provela u Prokuplju, na slavi kod mojih iz familije. Drago mi je što sam ih videla sve. Baš mi je bilo lepo sa njima. Igrali smo se sve vreme moj bratanac, bratanica i ja, umoriše me malo. Nemam više kondiciju za takve stvari a i odvikla sam se, mada uspela sam da ponovo pronadjem čar u tim dečjim igrama. Sa bratanicom sam se igrala i na netu, da, visile smo na sajtovima igricezadevojcice.com i igricezadevojcice.net i sva je slatka, uvalila mi se u krevet ujutru da me budi pa smo se zajedno razvlačile još jedno sat vremena, i pričale, i ispričala mi je i za svoju simpatiju, ali sam se zaklela da nikome, nikome, nikome neću ni da zucnem o tome, i hvalila mi se kako je bila dobila 1+ iz matematike, duša moja mala, i upisala sam joj se u spomenar, a sa bratancem sam igrala i košarku na obližnjem igralištu, i fudbal po prvi put u životu, i pričala i sa njim, i saznala i o njegovim mnogobrojnim simpatijicama, a svi zajedno smo igrali karte, šetali, išli na Hisar, tamo smo se jurili, i ko zna šta sve još, i naučila sam ih ponešto korisno, kao npr šta znači koj moj, i još po neke korisne sitnice, jer ja sam ipak trendy tetka! Ma sve su mi zlatni, ljubi ih tetka, uživala sam!
I ne mogu da se ne pitam zašto smo mi prestali da se igramo?

Sutra

I tako počeh sa svojim novim životom, i novim životnim stilom, srećom.

Isekla sam čak i članak iz novina u to ime i zalepila ga na zid.

Odvojite malo vremena za sreću

5 minuta

Čim se probudite, uzmite blokčić i zapišite sve što vam padne na pamet. To je snažan alat za podsticanje kreativnosti i mašte. Posle pet minuta nastavite sa dnevnim aktivnostima.

4 minuta

Uradite nešto što nikada ne radite. Pokušajte da pišete ili perete zube rukom koju manje koristite. (probala sam, zabavno je prvih par puta)

3 minuta

Razmišljajte o vašem kreativnom razvoju. Koje teme i obrasci nastaju iz vaših jutarnjih misli? Šta treba da radite da biste napredovali. Napregnite vijuge, prijaće vam.

2 minuta

Dozvolite sebi da bar dva minuta dnevno probudite dete u sebi. Pravite balone, plešite skačite i smejte se bez razloga.

1 minut

Smejte se od srca, sebi, drugima... Ne ustručavajte se! Prijaće vam!

I počelo je moje sutra pre jedno nedelju dana. Pribeležila sam ostvarene rezultate mog eksperimenta koji sprovodim nad sobom lično poslednjih nedelju dana i evo izdvojiću neke momente tj minute sreće.

5 minuta

Rešila sam da probam nešto novo. probaću sreću! Iako nikad nije bila moj stil života, probaću! Ko zna? Možda mi dobro stoji! Previše sam nervozna već duže, pokvarila sam odnos sa svima... Sve sam upropastila. I ne mogu više! Ne želim više! Sreća... Ko zna?

4 minuta

Ja Ivana Mladenović išla sam ulicom nasmejana! Da! Moguće je! Kiša pada, nebo onako tmurno, ljudi takodje, a ja pod tirkizno plavim kišobranom šetam osmeh! :) Neverovatno, ali istinito! I začujem glas iza sebe Šta se smeškaš? Prijatelj moga oca: Ceo grad je namršten samo se Icka smeška! Baš mi je drago da sam te video! I meni je drago! Eto, ipak mi dobro stoji!

3 minuta

Stagnira moja kreativnost malo u poslednje vreme. Biće bolje! A teme mojih jutarnjih misli? Uglavnom moji snovi. A ja, ja ih volim, čine me srećnom, mnogo mi je lepše uz njih!

2 u 1 Nadja & Ivana

S njom funkcionišem savršeno! Ne znam kako bih bez nje? 1 minut, 2 minuta, i mnogo, mnogo više! Npr, nas dve, Kiše jesenje, Hej curo, šećeru... i naravno djuskanje bezveze, najgluplje što umeš, nema stajanja i ne usudjuj se da skineš osmeh sa lica! :)

I eto, ja sam malo prsla trećeg dana, tj dana posle onog sto ide nakon sutra, znači nakosutra sam prsla, ali uspravila sam se nakon malog pada raspoloženja, i trudim se i dalje! Probajte i vi! Prepisujte od mene, iskopirajte moj novi stil, slobodno! Ko zna? Možda i vama stoji? Sreća...?

Dokle više?

Nervozna sam, nervozna, nervozna... Moja najizraženija osobina nedeljama unazad. I sedim skoro, pre jedno nedelju dana sa drugaricom, bile smo u kupovini, sele malo da odmorimo, i pričamo, baš o svemu, nisam navikla prosto na toliku otvorenost s njom, tj nisam ni bila svesna da smo nas dve tako bliske, i pričam ja o tome, kako više ne funkcionišem ni sa kim kako treba, i kako sam konstantno nervozna i neraspoložena, i kako ne mogu više... I pita me Brana: A zašto? I ne mogu a da ne priznam da joj je pitanje apsolutno na mestu! Jedina se setila da ga postavi! Uspešna si, imaš prijatelje, porodicu... Zašto se ti nerviraš? upita me ponovo sa naglaskom na reči ti. Navela me je na razmišljanje, definitivno. Prosto sam se navikla na to svoje večito neraspoloženje, prešlo mi je u naviku, neraspoložena sam i to mi je kao neka konstantna osobina, deo ličnosti mi je postalo to večito neraspoloženje. I baš mi je leglo ovo pitanje ZAŠTO? Vraćam se sama kući, pada kiša i ja celim putem razmišljam i ne vidim više ni ja smisao svemu tome. Stigoh kući, primetih da mi je na kalendaru još uvek septembar/oktobar i odlučih da okrenem novi list. Sutra je novi dan, odlučila sam čvrsto. Sutra...