Neka... Ne diraj...

I ne znam zašto ali uzeh da posle par godina ponovo pogledam svoj omiljeni film. Nisam sigurna da mi je i dalje omiljeni. Htela sam da igram na sigurno, da pogledam nešto što znam da me je jednom oduševilo. Međutim nisam uspela da oživim tu emociju, to oduševljenje. Zatim sasvim slučajno ovih dana naleteh i na film snimljen po jednoj od mojih omiljenih knjiga. Ne mogu da se oduprem utisku da nije do mene, već do toga što film nikada zapravo nije mogao da parira knjizi. Pitam se da li postoji ijedan film rađen po knjizi, a da je bolji od knjige. Makar neki izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ili je knjiga bez sumnje uvek bolja? I da li ono što se jednom oseti, oseti se tada, a kasnije nikada više na taj isti način?

A šta bi sad radila da se zaljubiš?, pitala me je.

Ne znam., rekoh. Ne mogu da zamislim.

I zaista ne mogu ni da zamislim. Ali očigledno ne isto što i nekada...

Možda da pročitam ponovo knjigu? Čini mi se da je film nije verno dočarao. Ne tu emociju, ne one scene koje sam tako jasno videla čitajući je, a sada su na filmu izostale. Umesto njih su prikazane neke kojih se uopšte ne sećam. Možda je ipak bolje da ih ostavim u sećanju? Tamo je bolje.