Nedostaješ, uvek!

Tople suze klize mi uporno niz obraze. Vruće mi je. Zašto i suze moraju da budu tople? Nedostejš mi, znaš? Nedostaješ mi i onda kad sam srećna. Nisam to do skora znala. Zato što dugo i nisam bila srećna. Nedostaješ i tada, da s tobom delim svoju sreću, da me zagrliš i budem još srećnija. Činjenica je doduše da mi mnogo više nedostaješ kada sam tužna. Kad mi se suze slivaju niz obraze a da to niko i ne primećuje. Kad nedostaje onaj osećaj pripadnosti. Pripadnosti porodici. Društvu. Svetu. Kad sam sama i kad bih najradije pričala sa tobom pentrajući se uz neke planine ili berući marele i smokve. To su mi neke od najlepših uspomena, znaš? A mnogo toga sam i zaboravila, priznajem. Pa se sad držim nekih uspomena kojih se još uvek sećam kao davljenik za slamku. Ne ljutiš se što sam zaboravila? Prolazi već deseta godina bez tebe. A ja samo želim da legnem pored tebe, dok ti spavaš držeći u čini mi se, levoj ruci, knjigu. Gluvi barut, Branko Ćopić. Pokušala sam da je čitam prošle godine, znaš? Nije mi se dopala, razočarala sam se, odložila sam je nazad na policu posle prvih dvadesetak stranica. A uvek ću pamtiti tu sliku kako savladan od umora zaspiš na kauču ne ispuštajući svoju knjigu iz ruke. I mene kako se polako ušunjavam kraj tebe. Želim i sad da se ušuškam tu na tvom desnom ramenu i da sve prođe. Sva tuga, bol, otuđenost i taj osećaj nepripadnosti. Kao i tada. Kad sam cela mogla onako sklupčana da stanem ispod tvoje ruke i da znam da tu pripadam i da sam tu sigurna. Najsigurnija. Gde sad da odem da to osetim ponovo?

Neka... Ne diraj...

I ne znam zašto ali uzeh da posle par godina ponovo pogledam svoj omiljeni film. Nisam sigurna da mi je i dalje omiljeni. Htela sam da igram na sigurno, da pogledam nešto što znam da me je jednom oduševilo. Međutim nisam uspela da oživim tu emociju, to oduševljenje. Zatim sasvim slučajno ovih dana naleteh i na film snimljen po jednoj od mojih omiljenih knjiga. Ne mogu da se oduprem utisku da nije do mene, već do toga što film nikada zapravo nije mogao da parira knjizi. Pitam se da li postoji ijedan film rađen po knjizi, a da je bolji od knjige. Makar neki izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ili je knjiga bez sumnje uvek bolja? I da li ono što se jednom oseti, oseti se tada, a kasnije nikada više na taj isti način?

A šta bi sad radila da se zaljubiš?, pitala me je.

Ne znam., rekoh. Ne mogu da zamislim.

I zaista ne mogu ni da zamislim. Ali očigledno ne isto što i nekada...

Možda da pročitam ponovo knjigu? Čini mi se da je film nije verno dočarao. Ne tu emociju, ne one scene koje sam tako jasno videla čitajući je, a sada su na filmu izostale. Umesto njih su prikazane neke kojih se uopšte ne sećam. Možda je ipak bolje da ih ostavim u sećanju? Tamo je bolje.

Zašto jedna lasta ne čini proleće?

Srećan Božić, pre svega!

Meni lično, nikad tužniji, a omiljeni mi je praznik. Nedostaju mi i otac, i Vera, možda i više od oca. I neodstaje mi brat koji je ceo praznik proveo dole spavajući. Nedostaje mi onaj porodični duh, osećaj pripadnosti. Gde je moja porodica? Gde ja pripadam? I nedostaju mi svi oni koje volim! Verovatno otuda moja ovogodišnja novogosišnja rezolucija da i kad me iznerviraju dragi ljudi ne dozvolim da to zaseni sve one lepe trenutke koje smo delili. I mrzim što sam dozvolila patetici da mi zaseni ovaj dan, jer zaista volim Božić!