Eto danas sam sela i napisala svoju novu ljubavnu priču, priču bez naslova za sada, posvetivsi je naravno njemu, mojoj inspiraciji, najvećoj u poslednje vreme! I danas evo razmišljam o životu, pišem o ljubavi, odlutala sam u neki svoj svet, totalno sam zanesena...
Gimnazijalka sam, može se reci tipična, a opet...Pišem prozu, i pesme, oduvek živim u nekom svom svetu, svetu u kome verujem u ljubav izmedju ostalog! Voleti... Da, ja sam ta koja voli, nespretno, istina je, ali volim! Porodicu i prijatelje, prvenstveno i najviše! Volim vaaas! Ja sam ona koja stalno nešto sanja, i obožava da sanja, čak i budna sanja, ona koja razgovara sama sa sobom, povremeno, čisto da prekinem tišinu, ona koja skuplja kučiće, mačiće, tu po kraju, koja je u stanju da pokupi i neznanca pod kišobran, a bilo je vedro nebo, jedina koja šeta osmeh po izuzetno tmurnom danu! I da, ja sam ona koja uprkos upali grla dve uzastopne večeri peva u najveće na koncertu V. Georgieva. Da, da, to sam ja! Možda sam se malo promenila! Sada znam da život nije crno-beli film. Postoje nijanse. Uvek su postojale. Ali istina je da se neke stvari nikad ne menjaju! Uvek ću biti ona koja živi za ljubav, sa puno vere i nade, ona koja od sreće i plače i vrišti u isto vreme jer je Klark konačno poljubio Lois, ona koja se uči da nosi sreću sa stilom, ali se retko kad seti da je izvuče iz ormara i dune prašinu koja se na njoj nakupila, jer ja sam ona koja se genijalno duri, jedina neodoljiva Ic!
0 comments:
Post a Comment