Vrtela je isti stari film...

Hodam ulicom, razmišljam, kao i uvek, ja nikad nisam sama, uvek u mislima razgovaram sa sobom, i u stvarnost me iznenada vrati jedan tako poznat glas, glas koji nisam čula baš, baš dugo. Okrenem se, pogledam-on, isti kao i uvek! Isti onaj kome sam verovatno posvetila svoja prva dela! Moja velika neostvarena ljubav! I videh ponovo sve ono što sam videla i tada, sve ono što sam tada tako volela. Mozda su baš takve neostvarene ljubavi najinspirativnije, u meni je definitivno probudila pisca, i eto... Volim te ja još, na neki način... I po ko zna koji put javio si mi se, podigao malo obrve, na šta sam ja oduvek samo tako padala, iznova i iznova. I odmahnuh i ja tebi, nasmejana, ipak: Eh, ja sam se ložila na tebe... I sasvim iznenada, moj osmeh posvećen tebi, spazio je i tvoj drug koji je tu na klupi ispred tvoje zgrade sedeo sa tobom, ja ga nisam ni primetila, videla sam samo tebe, i začuh još jedno "Ćao!" i tek tada videh i njega... Njega... Ali on je karakter nekog sasvim drugog filma...