Kašljem, jedva dišem, a i problemi me guše

Vraćam se nakon časa hemije. Sunčano je napolju. Iznenada ustajem i silazim par stanica ranije i trčim. Trčim ka reci, ka mostu...
Ja bih da pobegnem!
Od svega!
Možda i od svih.
Ali više od svega. Od problema. Od gomile problema. Nagomilaše se, zatrpaše me, ne vidim se više od njih.
Vratila bih se tek na leto. Aaah...
Ali ne mogu!
Ne mogu!
I onda samo stojim na mostu i posmatram kako reka protiče.
Kad god sam neraspoložena dodjem ovuda. Sama.
I prestanem da mislim.
Samo posmatram.
Razmišljati? O čemu? O problemima? O planu kuda i kako pobeći? Ne!
Ne mogu!
Razloga je puno. Sebično je. Ne mogu ostaviti tek tako za sobom sve. A i savest bi me pojela. Uništila bi me.
Problemi:
Škola, društvo-najmanji. Skoro sam prokomentarisala da mi je omiljeno ono vreme koje provedem u školi. I jeste, ovih dana jeste. Tamo mi prija. Tamo mi je društvo!
Oko prijemnog-frka mi je, moram da priznam. Ali to je konstantno.
Zdravlje,zaljubljenost-i na jednom i na drugom planu ista situacija-bolesna sam. Jedva dišem i jedva pričam, sva sam nikakva. A obavezno tad i pamet ne sluša. Nekako uz bolest idu i bolesne misli. I tako sam ja psiho-fizički veoma bolesna. Loša ideja je Frank Sinatra u ovakvom rastrojstvu. Ali... It's the same old dream...
Kuća-najveći. Iskreno rečeno. Postala je odeljenje gerontologije. Naporno je. Vama to nisam pričala, Veri ponovo nije dobro, s tim što se srušila kad joj je pozlilo i sad ima prelom kuka, uhhh...
I tako ja s vremena na vreme pobegnem malo od kuće, pobegnem od svega, od problema, ali samo na kratko, ipak se uvek vratim. Ne vredi. Nije rešenje pobeći. A i neki problemi me prate čak i kad pobegnem, dok me drugi verno čekaju da se vratim.
Smognem ja ipak svakog dana snage da ne budem nesrećna. I nisam, zaista nisam.
Odoh ja sad u školu.