Najduži raspust...

Nedostaje mi ovo! Mnogo! Ali istina je da ne umem baš da se vratim. A želim, zaista želim.
I tako, bez obzira što nisam sigurna da umem mogu da pokušam. Pa sad, čovek se na greškama uči, zar ne? U svakom slučaju mogu da ispričam poneku priču. A sigurno ih ima, jer zaboga ovo je bio najduži raspust u istoriji školovanja. Pa šta da vam kažem? Najduži raspust? Iskoristi ga na najbolji mogući način, rekoše mi svi, radi nešto kreativno, uživaj! Hm? Važi.
Zaboravila sam da pišem u toku ova tri meseca, uzela sam olovku par puta u ruke i provalila da sam zaboravila kako se beše olovka drži i kako se koje slovo piše. Da li se to računa kao nešto kreativno? Ili pre u uživanje? Zaboravila sam na obaveze, podsetila se kako beše kad se probudiš u 14, 15h, gledala neke novije a i stare filmove koje sam uvek imala u planu da pogledam, ali nisam stizala, pročitala par knjiga, neke sam kupila još na prošlom sajmu knjiga pa su do sada skupljale prašinu, podsetila sam se kako se dočekuje izlazak sunca, i kako se uživa izležavajući se u senu kod Mic u selu, i saznala da je klima na Vlasini takva da preko dana možeš da uživaš upijajući sunčeve zrake u kupaćem, možda se pustiti malo i u vodu, okušale smo Nadja i ja sreću, mada je voda dosta hladna, pa je onda pedalina bila mnogo bolja ideja, a da je uveče zimska jakna sasvim dobra ideja, samo što je moja ostala u Nišu. Uživanje? Pa jeste. Odmor u svakom slučaju jeste! Podsetila sam se kako se igraju mice, i šta beše mica trakalica, iliti mlin, i koliko je zabavno igrati čoveče, ne ljuti se, nevidjeni trip! A zaboravila sam kako je to biti zaljubljen. Skroz sam zaboravila. Uživancija! To je već uživancija, prava. I odmor. I dosada. Jer raspust realno nije raspust bez malo dosade. To je obavezni deo jednog raspusta. Svakog raspusta. Dani i dani dosade... E sad nije da nisam baš ništa ni radila. S Vladom sam čak i krečila! :) Četka u ruke, boja na sve strane, po rukama, licu, kosi, ručak za majstore ali samo ako deda proceni da je zasluženo. Kad smo već kod dede, njegov život je malo reći živopisan, stvarno ima do stotke da dogura, ima to u planu, i ja stvarno verujem da će da ga ostvari, jedino se iznervirao što su pogrešili prezime, moj Vukadin Mladenović (85), moj heroj! Inspiriše me! Inspiriše me da živim. I da, kao što vidite bilo je tu i sekiracije, jer moj život ne bi bio život da nema i sekiracije, mada ne samo moj, svakako. Vera, moj veliki heroj, leto je provela u bolovima, bolnicama... Vera... Vera u ljude. Vera u heroje. Vera u život. Vera u sreću! Moraš da veruješ, rekla je. Moj najveći heroj, moja majka. Ne znam da li umem, rekla sam. Ne znam kako! Ali verujem u heroje! Uvek!