Naravno što više razmišljam sve ima sve manjeg smisla.
Po prvi put u životu imam svoj ključ.
Da, bre, imam dvadeset godina. I da, bre, nikad svoj kluč u životu imala nisam. Pa... Možda jesam ključ onog lanca svoje bicikle. Dok mi i njega moji nisu uzeli sa sve lancem kako bi time zaključavali kapiju. I ne znam zašto uvek kažem moji, kad se misli samo na moju majku. Lanac je naravno na kiši zardjao, a kapija tako ostala trajno zaključana. Imamo dve kapije, srećom. I tako ja ostadoh bez jednog jedinog svog ključa. Mozgovi... Ženski. Kako vreme prolazi sve više se primećuje nedostatak muškarca u ovoj kući.
Ključ od kuće? Šta će ti? Pa uvek je neko kod kuće. Nije ti potreban.
Selgnula bih ramenima, prihvatajući i shvatajući poentu mojih.
I dalje je neko uvek kod kuće.
Vera.
Kao i uvek.
Pre oko godinu dana zvonila sam i zvonila.
Najzad mi je majka otvorila vrata.
Ajde bre, gde ste do sad?
Pa ja sam mislila Vera će.
I pošla je ona. Ali...
Prelom kuka, par meseci kasnije kao posledica gangrena, nepokretnost... I kjuč koji sada, od pre neki dan zvecka u mom džepu.
Da, tek od pre neki dan. Nakon što sam se veče pre toga smrzavala pred vratima čekajući je da dodje kući. Nakon svega. Shvatila je najzad. Sada kad iako uvek nekog ima kod kuće nema uvek ko da mi otvori.
Otključavala sam vrata po prvi put svojim ključem, puštajući kuče da udje prvo.
Radosno je utrčalo unutra.
A ja?
Istina je da skoro nisam osetila veću želju da pobegnem iz iste.
Ne mogu više!
6 comments:
Draga Ivanice, ima život svojih (vrlo) loših perioda, i ume pošteno da nas zahebava i testira. Ne daj se, bori se, čuvaj se. :) Stvarno, razlog koji je bio potreban da se desi da dobiješ ključ je vrlo tužan, ali... Rise and shine, ima puno malih stvari oko tebe kojima možeš da osvetliš svoj život. Pronađi ih, ne dozvoli sebi da stavljaš težište na sve ono što te čini tužnom i što te baca u bedak.
Pa da sam ranije imala svoj ključ možda bi sve i bilo drugačije. A ne ovako, ne sad kad mi se više ni ne dolazi kući.
Hvala, Zverko na dobrim savetima, kao i uvek. :) A ja ću da ih se držim, što bolje umem.
Ni ja nisam imala ključ, jer je uvek nekoga bilo kod kuće. I, sećam se da je moja mlađa sestra plakala svaki put kad su počeli da zaključavaju i otključavaju, jer taj neko više nije bio tu.
Mada ne živim više na istoj adresi, ključ i dalje nemam, te ti sad nekako zavidim. Ja se oslanjam na sreću da neću poljubiti vrata kad svraćam. :)
Mogu jedino da ti "premudro" kažem da ispadne uvek nekako da smo dovoljno tvrdoglavi da preguramo loše i poguramo dobre trenutke. And, that's what counts! :)
Nemoj da mi zavidiš. Osećaj i nije neki. Više je čudan. A verujem da imaš neki drugi ključ. And that also counts.
Znam, draga Ivana. Taj čudan osećaj mi je i previše dobro poznat.
Glavu gore, i naoružaj se optimizmom. Odličan je to antibiotik za život.
A ključ... pa, više mi služi za zaključavanje, nego otključavanje. U tome je problem. :)
Ух мени се обично из куће не излази. Чим одем негде окружује ме глупост и бесмисао. Људска глупост пре свега и бесмисао људских поступака.
У кући сам са својима који су у суштини дивни. И схватају ме.
Остали људи ме не схватају.
Лепше је кући...
Post a Comment