Ono što već dugo prećutkujem.
Prećutkujem drugima.
Prećutkujem sebi.
Sebi više ne mogu.
Istina je da se nikad nisam osećala usamljenije, da mi nikad nije bio potrebniji zagrljaj i da nikad nisam imala jaču želju da dignem ruke od svega.
Ne sećam se kad sam zadnji put plakala.
Pred drugima sigurno godinama.
A pred samom sobom?
Ne sećam se.
Ali ne mogu više.
Ja ne mogu više.
I mrzim tu sliku koju svi imaju o meni. Nisam ja ta osoba. Nisam ja dostojna te slike. Nisam ja toliko jaka. I moja ledja pod teretom pucaju.
Razočaravajuće je to što nema nikog da to primeti.
Eventualno nabace još malo svog tereta. Pa šta je to za mene? Ma da.
I onda se zatvorim negde u kući.
A mrzim da provodim vreme kod kuće.
Jer ovo više i nije kuća, ovo je odeljenje gerontologije.
I onda razmišljam o onom danu kad će sve to da se završi. Smrću. I hvatam sebe kako zapravo priželjkujem taj dan. I onda se osećam krivom. Onda mrzim sebe. Kako se usudjujem da tako razmišljam? Kad sam postala takva? Pa to je moja Vera. Moja... Vera... Kad sam izgubila Veru? Veru u život?
Neće ona još dugo., šaputala mi je majka preko Verinih ramena.
Kao da ja to ne vidim.
I onda moram da pobegnem od svih tih misli. Od sebe.
Odem na fakultet.
Tamo sedim. Dosadjujem se, čini mi se, kao nikad u životu. Pitam se čemu sve to. I pitam se ko mi od svih njih, profesora i kolega, više nervira. I ne znam. Još jedno pitanje na koje nemam odgovor.
A sećam se kad sam planirala kako ću da živim svoj san.
Napokon, po prvi put u životu.
Moj san je poslednjih šest, sedam godina bila farmacija.
I uopšte mi nije jasno kako sam zamišljala da će to izgledati. Šta sam očekivala? Ne sećam se.
U svakom slučaju ovo što živim nije bio moj san.
Makar se ja još uvek nisam pronašla u njemu.
I onda ponovo dodjem kući, i trudim se da se odvučem iza nekih vrata i zatvorim ih za sobom.
Kako je bilo?, me ipak svakog dana presretne još na ulaznim vratima.
Dobro., odgovarala bih.
Dok jednog dana...
Dosadno, počela sam da vičem iz sveg glasa. Bilo je izuzetno dosadno, kao i svakog dana do sad, i predavanja su dosadna, i ljudi su mi dosadni, i... I...
Nisam nastavila. Samo sam sela i ćutala.
Ako hoćeš možeš da promeniš fakultet., rekla je.
Kako da promenim sve svoje glupe snove? Sva očekivanja? I ambicije?
I mogu li ja da zamenim sve ove loše karte koje su mi dodeljene, uložim sve što imam i krenem ispočetka?
Mogu li ja da zamenim ceo život?
Ne.
Čini mi se da po pravilima igre mogu da se zamene najviše dve karte.
A i to je rizik.
I pitanje je koje sam ja karte spremna da menjam.
Neke ću morati ipak.
Previše su slabe.
Istina...
Istina je, kao što rekoh još na početku, da nikad nisam imala jaču želju da dignem ruke od svega. Da ustanem, bacim sve te loše karte na sto, i odem.
Ali, istina je, takodje, da ja ništa ne ostavljam nedovršeno.
Dečko, rekoh onom gore što deli, zameni ove, i pitaj ove ljude tu šta će da naruče, na moj račun.
I obrisah suze.
p.s. Sutra je, kao zvanično, moj prvi ispit. Neka jača karta, a?
15 comments:
Баш је поражавајуће све то :( Ваљда ће наићи неке боље карте, ако не сад, а оно у следећој руци. Једно по једно, само. Нажалост, неке ствари се не дају променити и морају се прихватити такве какве су.
Држи се. Срећно сутра на испиту!
Možeš da gledaš na sve ovo i kao na loš period u životu. Samo što je taj period malo rastegljiv pojam. Ipak, ne dozvoli sebi da melanholija u tebi prevlada i da te satre. Nije smak sveta i ako shvatiš da te farmacija ne interesuje i da te interesuje nešto drugo. Uostalom, menjaš se kroz vreme, menjaju se i tvoje želje i tvoji snovi, itd.
Prvi ispit je najteži samo zato što je prvi, i ništa drugo. Držim ti fige. :)
Мош ти то!
Немој никада себе да лажеш. То је најгоре што човек може радити себи.
Пронаћи ћеш себе кад тад. Не сили ништа.
"I mrzim tu sliku koju svi imaju o meni. Nisam ja ta osoba. Nisam ja dostojna te slike. Nisam ja toliko jaka."-moja prica..
A i ostatak se donekle poklapa. Još nisam stigla do farmacije ali je sanjam isto koliko i ti nekad. Sreća pa se još uvek ne dam uplašiti. Što se tiče smrti, ja ne razmišljam o tuđoj, ali o svojoj da, i to poprilično... Ponekad se pitam čemu sve mučenje kad će jednog dana baš meni biti dodeljena ta karta bez prava na žalbu. Šta onda? Niko više ne pita za snove, ambicije, uspehe i neuspehe...
Ali, ipak krajičkom srca verujem da moramo biti jake za sebe. Da treba prvo mi da mislimo da smo dovoljno jake da ponesemo sav teret ovog sveta, pa tek onda da tu sliku projektujemo i drugima. Tako je nekako manje lažno.
Tomice, tu smo i za sledeće deljenje, pa ćemo videti. Hvala, mislim da je dobro bilo na ispitu, videćemo rezultate već.
Ma nije smak sveta, Zverko, znam, ali neću da radim ništa nepromišljeno, jer to što su mi dosadni ovi predmeti kao što su medicinska etika, fizika i ti takvi, ne znači da ovaj fakultet nije za mene. Uvek sam mrzela fiziku. To su neki opšti, uvodni predmeti, i nisu nešto usko stručni. Ne dam se, ne brini. I dalje se nadam da će sve biti bolje. Nada poslednja umire.
Olujo, ne lažem nikog, to nije moj stil, nego potiskujem neke stvari, neću da ih priznam, smatram da je to hod po nekoj liniji manjeg otpora, ali na kraju se ta linija zatvori u krug, i onda ipak moram da se suočim sa samom sobom. A i sa drugima ću morati, kad-tad.
Emotivna, dušo, i nemoj da se plašiš. Svako bije svoje bitke i snove. To što se ja nisam pronašla u svoj toj farmacija priči, ne znači da ti nećeš, i ne znači da ja tek neću. Ma jake smo nas dve, čim svi u to veruju, potrebno je samo i mi da poverujemo, ponovo. Vera...
Ne daj Veri da ode!
Од свих блогова које читам, ти се дефинитивно највише "отвараш" читаоцима...Иако је мени сјајно на факултету, разумем тај осећај. Moja сестра жели да упише медицину ове године али се бојим тога. Бојим се да то није оно што она жели. Живот...
Stefane, bude mi nekako lakše. Nisam toliko otvorena inače, možda sa vrlo, vrlo malo ljudi, i onda moram nekako da to što me opterećuje malo spustim negde, da odmorim, pa ga često ovde i ostavim, zaboravim skroz na njega, pa tako...
Drago mi je da si se ti pronašao u novinarstvu.
Što se sestre tiče, nadam se da će napraviti pravi izbor za nju, možeš da joj sugerišeš nešto, daš svoje mišljenje, pitaš da li je to zaista ono što želi, ali izbor je ipak njen, kakav god bio.
Да, у праву си... Нека одлучи да се после не би кајала што није покушала. 1000. пут цитирам Селимовића који каже да човек увек жали за оним путевима којима није прошао... Нека проба, па није ни трагедија да се врати ако не буде ишло или јој се не буде свидело. Мој блог ипак чита већи круг људи него што бих желео па не могу да будем превише искрен. Увек имам одређену дистанцу кад пишем постове. Теби свака част на искрености и на стилу. Заиста би могла да напишеш неку књигу :)
Znam da ovo zvuči veoma izlizano i kliše, ali ipak da napomenem: ne odustaj od svojih snova. Zapravo, kada razmišljam, nije najteže ne odustati od svojih snova, nego je najteže naći svoj, istinski san.
Želim ti sreće, i snage da preskočiš ovaj loš period.
I da, stil je veoma dobar!
Stefane, budi uz svoju sestru, u svemu. Makar i kad bude grešila. Meni je evo puno značilo kad me je brat, isto se zove Stefan, danas pitao: Šta si dobila iz hemije? A iz matematike? A i ne sećam se da sam mu pominjala kad je koji ispit. 8 sam dobila iz opšte hemije, inače. Moja prva ocena. A iz matematike ne znam još, nisu još pregledali. Što se knjige tiče, ko zna, možda je jednom i napišem.
Tea, jeste, problem je zaista i znati šta želimo, i koji san želimo da jurimo do kraja. Hvala, biće mi potrebno i malo sreće.
Sjajan tekst!
Sve čestitke za položene ispite :)
Naiđu teški periodi. Posle se osećamo bolje, ali ono pitanje "šta ako", to nikad ne prolazi.
Ja se jako plašim... svega što me čeka... Uskoro polažem prijemni, i veruješ da se možda više plašim onoga što dolazi ako ga stvarno položim nego ako ga ne položim? Ne znam da li radim pravu stvar. Uopšte ne znam.
Imam samo jedan jasan cilj pred sobom, sve ostalo je u potpunoj magli. Ali ako ne pokušam i ovo što je nejasno, nikad neću saznati.
Divim se tvojoj otvorenosti, načinu na koji pristupaš svakom tekstu i stilu. Nadam se da će uskoro nastupiti bolji dani. Ma sigurno hoće :)
Verujem ti, Milice, mada ja taj problem šta će biti kad upišem nisam imala tada, ja sam računala ja to želim, ja tu želju moram sebi da ispunim. Očigledno dok ne počneš da živiš izbore koje napraviš, ne možeš znati da li je prava stvar. Nadam se da će se ispostaviti da je tvoj izbor bio onaj pravi. Mada koliko se sećam ti ćeš farmaciju studirati u Beču. Verujem da će nam se iskustva prilično razlikovati.
Koliko me svi hvalite, uobraziću se. Hvala. :)
Potupuno se slažem sa Letnjom olujom. Treba vremena da se sve slegne.
Drago mi je što ponovo čitam tvoj blog :)
Veliki pozdrav od odbegle-bivše kreativne dušice ;)
Pozdrav, dušice, dobrodošla nazad!
Post a Comment