NEneRVIRANJE

Danas sam rešila da se ne nerviram. Za sve koji bi mogli da me nerviraju i obasipali me raznim materijalom za nerviranje, rekla sam da su laž. I išlo mi je dobro, sve dok nisam stigla do ćoška svoje ulice. Ne znam kako, ali tada sam se pogubila i pomrsila sve konce koje sam do tada koliko toliko držala u rukama. I iznervirala sam se u trenutku. Zbog... Zbog svega. Zvonila sam uporno i nervozno dok mi najzad nije bilo otvoreno. Ušla sam u svoju sobu, bacila torbu, jaknu i ostale sitnice na već postojeći lom i sebe na nenamešteni krevet. Uključila sam kompjuter i pustila neki ljubavni film koji sam pre neki dan skinula i zapazila nekoliko zanimljivih scena kada sam proveravala da li moj kompjuter može uopšte da ga pročita, zbog stare grafičke. Veoma zanimljivih scena. Medjutim ja ne bih bila ja kada i tada ne bih razmišljala. A gledajući razmišljala sam o činjenici da ne postoji nijedan film o nerviranju oko rasporeda ispita, kolokvijuma i sličnih obaveza, o svakodnevnom ponavljanju tih datuma, razglabanju kako su nehumani, i tako sve u krug, i neučenju kao protestu, o nerviranju oko loma i nemrdanju prstom u znak protesta, o usamljenosti i onih sat-dva provedenih na klupici na keju u druženju sa čokoladom i nedeljenju sa nekim udaljenim za samo jedno "Halo..." u znak protesta, o razočaranosti u život a neshvatanju da je bitno samo krojiti način života po sreći. Jer svaki je život lep. Čak i onih neželjenih osam života u mojoj šupici.












Odoh da živim nešto vredno ekranizovanja!