Žensko, sekirljivo

Naredjujem sebi da nikada više o tebi ne razmišljam, a znam da neću moći sebe da poslušam!
I čemu sve ovo uopšte? Zašto bih se toliko trudila da kontrolišem svoje misli? Zašto sam se iznervirala? Zato što bih volela da čujem makar jedno "Kako si?", čisto onako reda radi, ljubaznosti, i ono malo ljudskosti što je u nama ostala. Ljuta sam! Na sve one čiji sam deo života sa ponosom oduvek bila, a sada kad je meni potreban neko, neko da me sasluša, sama sam. I nisam dobro! Uopšte nisam dobro! Nisam nikome ni rekla, jer me niko nije ni pitao, niko nije ni primetio da se osećam loše. Niko se nije setio da me pita zašto tako slabo spavam, niko nije primetio da me svakoga dana krase sve veći podočnjaci. Zašto mi nije dobro? To je zato što brinem. Brinem. Obožavam da me budi sat, i mrzim kad me neko budi jer ta jutra nikada nisu bila dobra jutra. "Ivana, Ivana..." Otvorila sam jedva oči. "Ajde ustani da zaključaš." Subota ujutru, pola sedam. Bila sam umorna, nije mi se ustajalo. "Ajde, ja moram s Verom, da joj se nadjem." Ustala sam iste sekunde. Garislava je dugo lajala za vozilom hitne pomoći. Nisam više mogla da zaspim. I sada spavam samo u partijama, kad me savlada umor.
Ovo nisam ispričala nikome, osim bratu moje Mic. "Žensko, sekirljivo!", sećam se rekao je. "Ali meni je Vera..." "Znam, znam iz tvojih priča. Pritka za papriku?" "Pritka za paradajz!" "Da, pritka za paradajz..." Poljubila sam ga u obraz.
Subota ujutru, pola sedam. Verovatno i nemate pojma kakav je tup osećaj, svi spavaju, sve je pusto, na programu ništa. Uzela sam knjigu i čitala. Čekala sam mamu da pozove, da se vrati. Znam, sebična sam. Priznajem, sebična sam! Ali meni je Vera mnogo više od bake. Olivera je moja prijateljica!