Ic, pokloniću ti nebo!

19! Zvuči mi divno! Izgleda primamljivo! Stoji mi fantastično! Taman mi je! Za sad samo probam pred ogledalom, još joj nisam dorasla, ali moćiću da je nosim od 19. februara i da se njome razbacujem! 19. februara punim 19! Poslednjih godina sam bila neraspoložena po jedno mesec dana uoči svog rodjendana, hvatale su me neke bubice, suze i suzice, neraspoloženje kao tematika... Ove godine? Ove godine sam srećna! Ne pamtim da sam se ijednom rodjendanu ovako radovala, kao ovoj devetnaestici! Najlepše moguće godine! Dovoljno sam odrasla, mogu da budem šta god poželim. Kada poželim devojka sam, pozovem drugaricu, jednu, drugu, treću, našmikam se, po želji naravno, obujem štikle, po želji ponovo i izadjem, "Ne, ne znam kad ću se vratiti!", a kada poželim ponovo sam devojčica, bilo vesela kada se igram sa Garislavom, ili sednem Veri u krilo i pričam joj kako sam srela simpatiju i to dva puta u istom danu, "Zamisli, Vera, kako je sladak!", bilo da se nadurim i onako detinjasto zalupim vrata, zatvorim se u svoju sobu i razmišljam, čitam, pišem, jer mi sve i svako smeta! Ceo svet mi je na raspolaganju!
Radujem se!
Tim povodom februara ću ovde, na mom blogu, kao poklon samoj sebi, objaviti specijal od 19 postova, nešto kao ciklus >sa svojih 19 godina...<, i pisaću o svemu što mi je obeležilo protekle godine, sa ipak najvećim osvrtom na ovu poslednju, o tome šta jesam a šta još uvek nisam doživela sa svojih devetnaest godina! Da, naravno, postoji tu i jedna začkoljica, zabranila sam sebi i najmanju količinu tuge, sete i tome slično! Nema toga, protiv pravila igre je!
Rešila sam da ove godine činim sebi, udovoljim neke svoje želje i željice, da poklanjam sebi, što više mogu, izuzetno darežljivo se osećam, zapravo.
Neka ovaj post bude prvi u nizu poklona!