Koliko ti godina imaš?

Razgovaramo nas dve, kao i inače. I ja svim srcem branim sve moje smotane dečake koji nikad nisu bili moji, i branim ih žustro kako su oni zaista smotani, jer mi se u suprotnom ne bi ni dopadali, i kako nije istina da se oni samo prave, i kako ću ja jednog dana ipak uspeti da se skrasim uz jednog takvog, smotanog i neiskvarenog. Moram samo da verujem i da čekam. Ona me gleda svojim zelenim očima. Zašto u medjuvremenu ne bi iskoristila ono što ti se pruža? Ono što ti je dostupno? Život?, upitala me je. Pa ne znam... Ne umem. Navikla sam da čekam. I sada prosto ne umem da živim. Plašim se..., odgovorila sam, Ko zna koja očekivanja ima život?. Koliko ti godina imaš?, upitala me je sa željom da se u ime tih godina postidim. Da se postidim straha... Mama? Zar si zaboravila kad si me rodila?