Mrak...

Two roads to nowhere...
Pre će biti stotinu puteva...
I svi vode nikuda.
A danas naročito.
Trčim svojom ulicom. Mrkli je mrak. Trčim, trčim i trčim u pidžami i kućnim papučama. Nama, pripadnicima ove nove generacije zadat je neki zadatak. Treba otići, videti, i vratiti se kako bi se pobedilo. Ali niko ne ume da se vrati. I onaj ko pokuša biva sapleten. Jedni drugima podmećemo nogu. Ja nisam od onih koja sapleće druge, mene su saplitali i smejali mi se kad sam pala, i pritom me i udarali i ponovo se smejali. Zato sam ja sačekala mrak. Svi su zaspali, i ja sada napokon imam šansu da se vratim. I trčim, trčim i trčim, krijem se kad mi se učine nečiji koraci a zatim nastavljam da trčim. I trčim, sada više i ne krijući se. I zatim srećem nju. Svoju učiteljicu. Kao loše djače stala sam kada sam je ugledala očekujući neku grdnju, makar ono tipa znaš li ti koliko je sati, tako oskudno obučena na ulici u ovo doba, a možda sam se najviše bojala da mi ne prebaci što sam tako sebično sama pošla natrag, ostavljajući sve ostale za sobom. "Oduvek sam znala da si ti drugačija od ostalih.", rekla mi je.
Probudila sam se iznenada.
Ustala sam.
Ne mogu da se oslobodim osećaja praznine koji me obuzima.
Prazno, prazno, tako prazno...
Saznajem da je preminuo Momo Kapor.
Još veća praznina.
Neopisivo velika praznina.
Neka glupa kiša pada.
Osećam potrebu da se vratim u krevet i spavam. Da se probudim neki drugi put. Sutra... Prekosutra... Samo ne danas.