Ne mogu da se oslobodim straha

Pronašla sam najzad u onom svom haosu čarape, počela da ih oblačim, onako nabrane vrhovima prstiju sam ih povlačila naviše, preko kolena najpre a zatim i naviše preko butina pa sve do kukova. Zakopčavši je premestila sam se s noge na nogu ne bi li bolje upila svaku liniju mog tela. Oduvek mi je prijala ta suknja. I neki džemper, lagani, ljubičasti. Stajala sam pred ogledalom. Želela sam da pogledam sebe u oči. Skrenula sam pogled. Brzim koracima sam izašla, pokupila usput par sitnica, mobilni, novčanik, neki sitniš sa stola, stavila naočare, prsnula par kapi parfema, natnula sam patike, ljubičaste, uvlačeći na brzinu jednu ruku u rukav jakne drugom sam već otključavala vrata, na stepenicama zastadoh da zavežem pertle, a zatvarajući kapiju uvukoh i drugu ruku u jaknu. Usput sam se još i češljala prolazeći prstima kroz kosu. Preturala sam po džepovima. Našavši ga najzad, nanosila sam ga nežno sa jednog na drugi kraj usana a zatim se malo obliznula jer obožavam taj sladunjavi ukus labela. Spremna sam! A gde sam se uputila? U život! I podjoh ja tako ubrzavajući korak sve više i više, u nemogućnosti da se oslobodim utiska da kasnim.
Ruke su mi bile hladne.
Neverovatno hladne.
Kao i uvek.
Čega se toliko plašiš?, upitao me je.
Ja ne umem da živim.
Živote, ja sam tebe čekala!
Sačekaj sad ti malo mene!
Zagrli me., tiho sam zamolila.
Jako.
Jače!