08. septembar. U rukama mi je pozivnica za venčanje, sa današnjim datumom, od pre jedno dvadesetak godina, tačnije 24 i ta stara fotografija, fotografija srećnog para, mlade koja sa osmehom i sjajem u očima gleda u svog mladoženju, jedinog, onog pravog, i njega koji se ponosno osmehuje a u očima im sjaj, vera i nada. Nada da će svi oni zajednički snovi biti ostvareni. Neki sigurno jesu. Evo jedan njihov san, osmeh njen, oko njegovo, gleda kroz suze u tu fotografiju, a i kroz suze ipak sliku jasno vidi, jer nemoguće je ne videti jasno ljubav. I skliznuše mi ipak suze niz obraze...
Gimnazijalka sam, može se reci tipična, a opet...Pišem prozu, i pesme, oduvek živim u nekom svom svetu, svetu u kome verujem u ljubav izmedju ostalog! Voleti... Da, ja sam ta koja voli, nespretno, istina je, ali volim! Porodicu i prijatelje, prvenstveno i najviše! Volim vaaas! Ja sam ona koja stalno nešto sanja, i obožava da sanja, čak i budna sanja, ona koja razgovara sama sa sobom, povremeno, čisto da prekinem tišinu, ona koja skuplja kučiće, mačiće, tu po kraju, koja je u stanju da pokupi i neznanca pod kišobran, a bilo je vedro nebo, jedina koja šeta osmeh po izuzetno tmurnom danu! I da, ja sam ona koja uprkos upali grla dve uzastopne večeri peva u najveće na koncertu V. Georgieva. Da, da, to sam ja! Možda sam se malo promenila! Sada znam da život nije crno-beli film. Postoje nijanse. Uvek su postojale. Ali istina je da se neke stvari nikad ne menjaju! Uvek ću biti ona koja živi za ljubav, sa puno vere i nade, ona koja od sreće i plače i vrišti u isto vreme jer je Klark konačno poljubio Lois, ona koja se uči da nosi sreću sa stilom, ali se retko kad seti da je izvuče iz ormara i dune prašinu koja se na njoj nakupila, jer ja sam ona koja se genijalno duri, jedina neodoljiva Ic!
0 comments:
Post a Comment