Nešto će ipak uvek ostati isto

I eto, ponovo sam u svojoj staroj sobi, u novom krevetu... Da, kupila sam novi krevet! Da, u neko možda skorije vreme, možda ne tako skoro ipak će sve biti novo. A uspomene, uspomene ostaju one iste. I volela bih da mogu da kažem da se ne sećam kad sam zadnji put provela noć u ovoj sobi, i probudila se u njoj, ali istina je da se savršeno jasno sećam. Sećam se tog jutra kao juče da je bilo. I sada kad god sklopim oči u ovoj sobi vraća mi se to jutro, jutro pre skoro 7 godina. I ne mogu da zaspim. Gluva noć ovde, čuju se samo tupi otkucaji sata. Tak, tak, tak, do duboko u noć. A meni pred očima samo ta slika. Za mene vreme je onog jutra stalo u ovoj sobi. A ipak tak, tak, tak... I ustala sam, skinula sat sa zida i izvadila baterije. I vreme je stalo. Ponovo.
Sledeće večeri vratila sam se u sobu moje majke, u naš veliki bračni krevet. Otvoren prozor, a napolju čujem crvčke, i kasni voz, odlično se čuje u tihim noćima. I zaspala sam, veoma brzo. Kasnije kroz san sam samo osetila kada je i ona legla kraj mene, u njen i moj bračni krevet.