O snovima

Sve nešto pričam o snovima, a nikako da vam neki prepričam...
Bilo ih je raznih...
I svi su mi nevidjeno dragi!
Volela bih da imam sanovnik, da mogu da ih tumačim.
Sećam se, sanjala sam ga...
Sedim ja u tom snu na nekoj klupi, ko zna gde, jer znate već kako to u snovima ide, i prolazi tu pored mene on. I ja ga spazim odmah. Ustajem. Pritrčavam mu, i uz reči "Mnogo mi je drago da te vidim!" zagrlim ga. Jako, jako. Gleda me zbunjeno. Očima kao da me pita "Da li se poznajemo?". I u tom trenutku shvatam da se mi i ne poznajemo, ne u tom životu, ne u tom snu. A ja? Ja sam njega prepoznala i u tom nekom svetu, naravno, i prepoznala bih ga i u bilo kom drugom. On mene nije. Ipak, oklevajući, verovatno po onom sistemu: "Pa dobro, bolje da me grle nego..." zagrlio me je, sećam se i otišao, ne okrenuvši se nijednom.
"Sanjala sam te.", stavila sam mu do znanja, ali mu nikad nisam rekla kako.
I još uvek ga sanjam, povremeno.
Ne znam zašto?