He moгy ce ceтити cвoje првe пecme?

Пријатељи

Љубав! Да, то је оно осећање
које ми већ ноћима не да мира,
а из главе о теби сећање
не избија док радио свира.

Само о теби и нама сањам ја
и о твојим сочним уснама.
Можемо ли бити више од пријатеља?
Ах, тако бих те сада пољубила!

Причаш ми о нечему са пуно жара,
ја не чујем нити једне једине речи.
Мисао ова луда душу ми разара
а твој осмех је за трен излечи.

Трчкараш за мном, грлиш и певаш ми
о љубави! Зашто? Ни сама не знам!
Али не схваташ, драги, ништа ти!
Пријатељица сам ја твоја, то осећам.

Најзад остадосмо сами у тој ноћи,
само ти, ја и месец жут,
када си ме тада пратио кући,
а некако нам се одужио пут.

Грејао си ме пребацивши руку
Нежно преко рамена мојих
Стајавши ми тако на муку,
Узе ми прсте под топлину џепова својих!

Зашто? Зашто ме и даље мучиш?
Зашто те тако неизмерно волим?
Дечаче, желиш ме, кад ћеш да научиш?
Ја ноћас не могу да ти одолим!

И погледи нам се сретоше у тренутку том,
И ја ти својим одмах рекох све!
Рукама си на мом струку нашао дом,
Мамио ме мало уснама, најзад предавши ми се!

Коначно сам се у твом наручју нашла,
Знајући да ћу ту и остати!
Заувек сам се у нама пронашла,
Пријатељи који се воле, одувек и заувек смо ми!

Ивана Младеновић