Red uspomena, red gluposti, red prašine

Sredjivanje sobe, brisanje prašine, skrivanje svega onoga što ne bi trebalo da se vidi po fiokama, obavezno na spisku obaveza uoči rodjendana. A nahvatala se prašina na sve ono što me čini, na sve ono što sam nekada bila. Nedostajalo mi je sve to! Ali sada kada je ta prašina jednim po jednim dahom nežno oduvana sa svega osećam se ranjivom! Strahujem za sebe samu. I da, ja čuvam gomilu nepotrebnih stvari! Zašto li ih se nisam oslobodila ranije? I zar nisam bolje zatvorila tu kutiju u kojoj se krila ona devojčica lomljivog srca?
I da li ikada razmišljaš da ustvari svi mi celog života skupljamo djubre po kojima će kasnije kopati naši potomci pitajući se zašto smo sve to skupljali? I pobacaće oni to sve! Znam da hoće! Vidjala sam to nebrojeno mnogo puta. Ne, neće im biti žao da bace sve! A ja, lično, rešila sam da ih makar namučim, i mogu da potpišem za sebe da skupljam raznorazne gluposti, i da imam čitavo skladište ispod svog kreveta, kutije i kutije nepotrebnih stvari, i znam da mi ništa od toga ne treba, ali jednostavno eto, tako... Osećam neku potrebu. Moje djubre su uglavnom uspomene, čisto da se zna. Lažem, nešto jesu uspomene, ali ima tu i nebrojeno mnogo gluposti! Da me neko pita šta će mi sve to ne bih znala da odgovorim, ali bih svakako branila svoje skladište svim svojim srcem! Da li me to čini materijalistom? Osobom koja ne živi sada već u prošlosti? Ludom? Ili samo malo neuravnoteženom?