Jedini

Možda smo mi dva različita sveta, sasvim daleka, ali ipak najbliži smo! I ko zna koliko puta sam se i naljutila na njega, i isto toliko puta sam nakon samo par dana zaboravila i zbog čega sam se ono beše naljutila. I uvek smo tu, uvek ostajemo najbliži. Jer on je jedini. Jer on je jedini koji me kada me sretne s rancem na ledjima pita "Gde si pošla?" Jer on je jedini koji me zadirkuje kada se sekiram zbog nebitnih sitnica, i ne odustaje dok i ja konačno ne počnem da se smejem sama sebi. Jer on je jedini s kojim sedim i ćutim, samo ćutimo, jer to je naša stvar, ta naša bliskost kojoj su reči suvišne. Jer on je jedini moja krv! Moj brat! Brat... Onaj čije su oči iste kao moje, onaj čija me tuga neizmerno boli, onaj čiji me uspesi najviše raduju, onaj zbog koga ustajem u osam ujutru i kad ne moram, samo da bih ga ispratila na fakultet, sklupčam se pospana u fotelji kraj njegovog kreveta i budim ga uporno, i par sati kasnije neizmerno se radujem toj oceni u indeksu, kao i svim prethodnim od 6 do 10, a ima ih od svake pomalo, i jednako sam im se radovala, onaj zbog koga bojim neke tamo ciglice do 3 ujutru iako sutradan idem ujutru u školu, onaj s kojim sam pre neko veče ležala ušuškana gledajući seriju... Ponekad daleki, a uvek bliski, ne pokazujemo ono što osećamo, jer se podrazumeva. Jedino sa njegovih usana Icke zvuči tako neodoljivo slatko. "Icke, ajde ovo, ajde ono... Molim te!" Da, brat-jedina osoba na svetu koja može da me izmoli da peglam, i to peglam sa osmehom na licu! Jedini moj Stefan!

Idealna unuka

Mene stari ljudi mnogo vole! Obožavaju me! Ja im dodjem melem na ranu. Svi bi da imaju baš takvu unuku. Danas me zvala nana Savka, moja prva komšinica a i rodjaka, naše kuće se lepe, i uznemirena je bila, nije joj bilo dobro, pa me je zamolila da joj merim pritisak i malo pravim društvo. I otišla sam, naravno. I izmerila sam ja, ona se malo i uplašila, a pritisak joj je dobar, prilično, i kad je čula to "Uh, sad mi mnogo lakše, sad si me ohrabrila! Koje slatko ćemo da otvorimo?" Mmm... Slatko od višanja. Ipak je izbor pao na višnje. Nisam jela slatko sto godina. Nekako je izašlo iz mode, sa svim onim tacnicama, poslužavnikom i miljeom, i kašičicom i čašom vode. Lepo je zaista slatko, svaka joj čast. Nije loše družiti se sa starijom generacijom! Znaju znanje! Posedela sam neko vreme, popričale smo se i na polasku mi se zahvalila srdačno nana Savka, mada zaista nema na čemu, nije mi bilo teško, i rekoh joj da sam uvek tu.
Zaista mnogo obožavaoca imam medju starijim generacijama. Tako sam i u redu za pasoš stekla prijatelja, osamdesetogodišnjaka, a mnogo je sladak, zaista, i učen je čovek, lekar u penziji, i pametan je mnogo, uživala sam u razgovoru s njim, i oduševio se mojim izborom budućeg zanimanja, rekao kako mu je mnogo drago da čuje da mladi idu u tom smeru, i na kraju kad je sin došao da ga zameni i praktično ga jedva namolio da ide kući da odmara, pošao je nekako i onda se vratio i rekao sinu "Nisam se pozdravio!" i meni jedinoj učtivo pružio ruku "Drago mi je da smo se upoznali, dovidjenja!" a sinu ponovo "Mnogo je dobra devojčica!" na šta sam se ja nasmešila "I meni je bilo drago, dovidjenja!"
I imam tako n primera, samo ne mogu svih da se setim, a ni da ih nabrojim. Skoro isto kad sam obukla onu haljinu koju mi je sestra donela na poklon s mora, i pošla sam da se nadjem sa drugaricom, i jedna gospodja, koju sam tad videla prvi i jedini put, mi se obraća "Gledam kako nailaziš niz ulicu, i ne mogu da ne zapazim, prava si lutkica!" i morala sam da se nasmešim i zahvalim ljubazno.
Ne znam koja je moja tajna, ali da me obožavaju oduvek, obožavaju me, moj komšiluk ceo, ceo kraj, osoblje Maxija tu u mom kraju, svi me znaju... I svi me oni vole!
A da, zaboravila sam, danas sam dobila komlimente na svoju novu frizuru, ali ipak je najsimpatičniji bio od teta Lenke. Teta Lenka ima 70ak godina, dame se i ne pitaju za godine i ja se izvinjavam, ali ona je uprkos godinama teta, jer nije važno koliko godina imaš, važno je kako se osećaš! I ona jedina ima dečka u našem komšiluku. Vera, Beka, Savka, ja, mi ništa, ali zato ona... :) I teta Lenka, najveća riba mog komšiluka, mi je rekla "Mnogo ti je lepa kosa, Ikice! Jel da, Vera, da joj je mnogo lepo! Ma, najbolja devojčica u celom komšiluku!" I Vera se naravno složila, jer je ona moja najveća obožavateljka, ali ona je van konkurencije, ona je ipak moja baka, jedina!

Razmišljanja, promene, odluke... Uuuh

I pre neko veče dok sam prala sudove do dva ujutru imala sam vremena za razmišljanje na pretek. I ne prestajem da razmišljam, zapravo. Onda sam one večeri gledala stare slike. I iskreno uživala sam u tome! Prošlost mi je u glavi često, ovih dana, ali sam ipak shvatila da je vreme da počnem da razmišljam i o budućnosti. I tako razmišljajući shvatila sam da je možda došlo vreme za neke promene, za donošenje nekih važnih odluka. I ja se ne bih zvala Mladenović Ivana da ne obožavam drastične promene. Moja velika misao Ako je promena neka je drastična! I u to ime počela sam sa drastičnim promenama promenivši svoju frizuru, ipak sam ja žensko. I videvši prvi pramen, prvu loknu dole na podu znala sam da je to greška, ali eto... I nema ih više, nema lokni. Gotovo sad. A baš je na red za razmišljanje došao izbor mog budućeg zanimanja. Iako sam odlučila čime želim da se bavim još pre 5 godina, i samim tim znam na koji ću fakultet, ipak u svom ovom mom razmišljanju naravno da mi je palo na pamet da moram da preispitam da li je odluka koju sam donela pre 5 godina a koja će uticati na ostatak mog života i dalje ona prava za mene. Ali istina je da ne znam. Rezultat moje prve u nizu drastične promene me je ostavio bez daha, ali ne u onom dobrom smislu. I onda sam došla do zaključka da možda, ali samo možda ja trenutno nisam u stanju da donosim ikakve važne odluke, i da drastične promene odložim malo, posebno onu koja će biti od velike važnosti i imati uticaj na ceo moj život. Preispitaću ja to drugi put, kad budem bila spremna za to. Sada još nisam! A za sada treniram na nekim manje važnim drastičnim promenama.

Na ovaj dan

08. septembar. U rukama mi je pozivnica za venčanje, sa današnjim datumom, od pre jedno dvadesetak godina, tačnije 24 i ta stara fotografija, fotografija srećnog para, mlade koja sa osmehom i sjajem u očima gleda u svog mladoženju, jedinog, onog pravog, i njega koji se ponosno osmehuje a u očima im sjaj, vera i nada. Nada da će svi oni zajednički snovi biti ostvareni. Neki sigurno jesu. Evo jedan njihov san, osmeh njen, oko njegovo, gleda kroz suze u tu fotografiju, a i kroz suze ipak sliku jasno vidi, jer nemoguće je ne videti jasno ljubav. I skliznuše mi ipak suze niz obraze...

Nešto će ipak uvek ostati isto

I eto, ponovo sam u svojoj staroj sobi, u novom krevetu... Da, kupila sam novi krevet! Da, u neko možda skorije vreme, možda ne tako skoro ipak će sve biti novo. A uspomene, uspomene ostaju one iste. I volela bih da mogu da kažem da se ne sećam kad sam zadnji put provela noć u ovoj sobi, i probudila se u njoj, ali istina je da se savršeno jasno sećam. Sećam se tog jutra kao juče da je bilo. I sada kad god sklopim oči u ovoj sobi vraća mi se to jutro, jutro pre skoro 7 godina. I ne mogu da zaspim. Gluva noć ovde, čuju se samo tupi otkucaji sata. Tak, tak, tak, do duboko u noć. A meni pred očima samo ta slika. Za mene vreme je onog jutra stalo u ovoj sobi. A ipak tak, tak, tak... I ustala sam, skinula sat sa zida i izvadila baterije. I vreme je stalo. Ponovo.
Sledeće večeri vratila sam se u sobu moje majke, u naš veliki bračni krevet. Otvoren prozor, a napolju čujem crvčke, i kasni voz, odlično se čuje u tihim noćima. I zaspala sam, veoma brzo. Kasnije kroz san sam samo osetila kada je i ona legla kraj mene, u njen i moj bračni krevet.

Srela sam ljubav iz prve pesme

I tako ja evo vodim moj fantastični život, prosto nemam vremena da sve postignem. Ne sećam se kad sam zadnji put presedela ceo dan u pižami, posvetila taj dan samo sebi. Ispunjeni dani, nema šta, a ja se ipak povremeno kad nadjem malo vremena osećam neispunjeno! I ne bih ja to ni shvatila da nisam srela njega, karaktera onog sasvim drugog filma, one komedije od filma koju sam jedino ja shvatila kao dramu. Karakter nekog sasvim drugog fima, da, baš. A davao se film već par godina evo, i očigledno se još uvek na neki jadan način daje, i svi iščekuju kraj, jer već je sve rečeno, već je sve vidjeno, ali kad će već jednom da se završi? I nisam zaljubljena u njega, to zaista mogu da potpišem, ali ostala su neka osećanja prema njemu, ostala sam ljuta! I hodam ulicom, vodim svoj fenomenalni život i vidim njega. Sa jedno sto metara ja naravno ugledam njega, kao i uvek. I umesto da odmah tražim najbolji način kako da pobegnem, ja idiot nastavljam, želim da ga vidim, kao neki najgori mazohista, i eto već je tu kraj mene, ja skidam naočare za sunce ne bih li se javila a on samo nastavi dalje putem i nasmeja se. Nasmeja se pokvareno. Pre nekog vremena možda bih ja pomislila da se slatko nasmejao, ali ne, nasmejao mi se u lice jasno mi stavljajući do znanja "Bože, kako si ti jadna!" I jesam jadna! U pravu je! Ali sam ipak ljuta na njega jer ne mogu da verujem da mi se nakon već par godina prikazivanja našeg tj mog filma nije ni javio! A ja, ja sam i dalje nekako navučena na njega! Uspela sam ja nekako da ubedim sebe da nisam zaljubljena u njega, i to zaista funkcioniše, još od mog rodjendana, ali istina je da baš od tada ja više nisam u stanju da se zaljubim! A mogla bih, baš bih mogla, zaboga upoznala sam Onog Pravog letos, ali ne, ja sam nakon njega ostala ljubavna sirotinja, nesposobna da išta više pruži! I am Ivana, and I am still addicted to V. I baš kao i svi zavisnici i ja sam rešila da se lečim tako što ću jednu zavisnost zameniti drugom. I to ni manje ni više nego imenjakom moje muke! Gde li mi je pamet bila? I bilo je lepo, bio je vatromet svuda oko nas, osim u mojoj glavi, jedino je taj je*eni vatromet izostao! A ja, ja sam se vratila kući sama, pustila muziku, i razliše se sobom te reči "sreo sam ljubav iz prve pesme, istinu mojih dečačkih dana..." I da, i ja sam srela ljubav iz prvog stiha. Ako se to uopšte zove ljubav!

Neki Tamo vs Onaj Pravi

Ne pamtim bolji vikend, ni bolji provod...! I dalje pamtim kako ono beše Onaj Pravi izgleda negde u mojoj glavi. Sa svim svojim savršenim osobinama... Ma pljunuti Klark Kent! Moja slaba tačka. Uvek je tu da spasi dan, damu iz nevolje, sa ove planete... Ali istina je da su se proredili fini i pametni, pristojni i slatki dečaci, i naravno štreberi. Da, da, štreberi, moja najslabija tačka! I da, umalo da zaboravim, mora da bude smotan, neodoljivo, slatko smotan! I ako uopšte postoji takav moraću odmah da se policijskim lisicama vežem za njega do kraja života! A ja na to još uvek nisam spremna! I čemu onda potraga za Njim? A šta ako smo se nas dvoje već sreli? Sasvim je moguće. Inače smatram da je baš on moja srodna duša, kompatibilnost 100%, i po svim tačkama optužnice, tj moje lične potere odgovara profilu, od 1 do 10 ocena stručnog žirija, tj mene 11+ , zaboga on jede jednako sporo kao i ja, jedini on na svetu! A ja? Ja prema svojoj srodnoj duši ne osećam, ne osećam... Ne osećam ONO... Nema onih leptirića u stomaku, nema one totalno ludačke euforije, onog gledanja u daljinu sa osmehom na licu koji ne umem da objasnim ni sama... A tako je dobar, i inače tu je činjenica da je po mom mišljenju idealan, i neverovatno mi je drag, teoretski sam izuzetno zaljubljena u njega, tj moj mozak je, ali... Ali u praksi moje srce ne poskakuje kad ugledam taj osmeh, osmeh za 11+. I uvek ću imati u rezervi one policajske lisice negde u zadnjem džepu kad budem bila kraj njega, ali... Ko zna? Možda jednog dana? A dotle, dotle ću uživati u vikendima kao što je ovaj, sa svojom najboljom drugaricom! I u društvu nekih tamo, idealnih nekih tamo, savršenih nekih tamo, "ko zna da li ćemo se ponovo sresti" nekih tamo, nekih tamo sa izuzetno dobrim... dobrim srcem :))) Eh... Neki tamo... Samo da dodam da sam na pitanje "Na skali od 1 do 10 neki tamo je...?" ja spremala da odgovorim, nasmešila se i promašila cela celcata vrata! Ne pamtim zaista bolji provod!