Žensko, sekirljivo

Naredjujem sebi da nikada više o tebi ne razmišljam, a znam da neću moći sebe da poslušam!
I čemu sve ovo uopšte? Zašto bih se toliko trudila da kontrolišem svoje misli? Zašto sam se iznervirala? Zato što bih volela da čujem makar jedno "Kako si?", čisto onako reda radi, ljubaznosti, i ono malo ljudskosti što je u nama ostala. Ljuta sam! Na sve one čiji sam deo života sa ponosom oduvek bila, a sada kad je meni potreban neko, neko da me sasluša, sama sam. I nisam dobro! Uopšte nisam dobro! Nisam nikome ni rekla, jer me niko nije ni pitao, niko nije ni primetio da se osećam loše. Niko se nije setio da me pita zašto tako slabo spavam, niko nije primetio da me svakoga dana krase sve veći podočnjaci. Zašto mi nije dobro? To je zato što brinem. Brinem. Obožavam da me budi sat, i mrzim kad me neko budi jer ta jutra nikada nisu bila dobra jutra. "Ivana, Ivana..." Otvorila sam jedva oči. "Ajde ustani da zaključaš." Subota ujutru, pola sedam. Bila sam umorna, nije mi se ustajalo. "Ajde, ja moram s Verom, da joj se nadjem." Ustala sam iste sekunde. Garislava je dugo lajala za vozilom hitne pomoći. Nisam više mogla da zaspim. I sada spavam samo u partijama, kad me savlada umor.
Ovo nisam ispričala nikome, osim bratu moje Mic. "Žensko, sekirljivo!", sećam se rekao je. "Ali meni je Vera..." "Znam, znam iz tvojih priča. Pritka za papriku?" "Pritka za paradajz!" "Da, pritka za paradajz..." Poljubila sam ga u obraz.
Subota ujutru, pola sedam. Verovatno i nemate pojma kakav je tup osećaj, svi spavaju, sve je pusto, na programu ništa. Uzela sam knjigu i čitala. Čekala sam mamu da pozove, da se vrati. Znam, sebična sam. Priznajem, sebična sam! Ali meni je Vera mnogo više od bake. Olivera je moja prijateljica!

Ma, karakter sam...

Ali u nekom drugom životu!
I kažem ja lepo neću više! U 2010. neću više! Obećala sam sebi, razglasila svima, da me opomenu ako se slučajno zanesem i zaboravim, tu sam želju izrazila i ovde na blogu, i mozgu izdala pismeni zahtev, podsvesti naredjenje, srcu jednu molbu... A kao da nisam! Jao, Ivana, najradije bih ti sada zalepila jedan šamar! Slobodno. Znam da zaslužujem! Ma neću, šta bi promenio jedan šamar? Ništa! Ako ti Ivana, nakon svih tih sekundi, minuta, dana, nedelja, meseci, čak i godina ponekad, posvećenih njima i dalje ne uvidjaš beznadežnost, ne vidiš da srljaš ponovo ka toj dobro poznatoj stazi, kojom si hodala toliko puta, i koja već poznaje zvuk tvojih koraka, stazi koja vodi ka onom jadu, da ne kažem depresiji, mada bilo je i toga s vremena na vreme, sumnjam da će te taj šamar probuditi! Opekla si se nebrojeno puta i ponovo guraš ruku u vatru! Mazohisto jedan najgori! Tebi će se još i ti šamari usladiti! Koje ti se misli uopšte motaju po glavi? Da će sad nešto da se promeni? Da ćeš dočekati to čudo? Pa nećeš! Ma koje bre pa čudo? Svaki dan sve jedno te isto! Ništa se ne menja! Sve je isto! U tome i jeste stvar! Ništa se nije promenilo, a neće se ni promeniti! A ti se dobro zamisli nad tim? Jer vidim te, ponovo ti misli lutaju na te tri strane, podvlačim ovo tri, istim tim stranama kojima su lutale i prošle godine u ovo isto vreme. Čemu to? Mazohisto! Lutaju li njima misli? Jes', zabole ih... A ti? Ti ćeš još da veruješ u čuda? Čuda su bre precenjena, budalo! I koja je verovatnoća da jedna prosečna osoba doživi čudo? Mani se ti toga, kad ti kažem! Poslušaj me, ja, kao glas ono malo razuma što dopuštaš da ti se meša s vremena na vreme u misli, ipak znam najbolje!

Da li me voliš?

-Voli si te tvoja Ivana, štipkala sam Veru za obraze. A ti mene, a ti mene? Da li me voliš?
-Ma voli te baba! A kad će nadješ momče?
-Jao bre, Verice!
Ko o čemu...

Još uvek sanjam

Vikend. Ove subote. Noć. Ali veoma prijatna i topla noć. Hodam lagano ulicom i odjednom začujem tu pesmu. Mislim da je čujem u svojoj glavi. I inače mi je u glavi veoma često. Ne, ne, Ivana, neko te zove! Nisam se još navikla na ovaj novi telefon. Prestade. 1 propušten poziv 2:54. Ko bi drugi nego moji. "Evo, stižem za 5 minuta!", javila sam se da ne brinu.
I sad sam se navukla na te stihove: I opet se pitam, po ko zna koji put... A onda mislim, ako te ponovo budem sreo, ako te ponovo budem... Play. I ponovo se zavuče ta melodija u svaki ćošak ulice, u mene. Hodam ulicom, raskopčala sam kaput, toplo je, mesec je savršeno lep, polumesec zapravo, čuju se i vozovi, štiklom pratim ritam i pevušim, a osećam kao da sam sama na celom svetu. Izabrala sam duži put do kuće. Zašto? Zato što ga još uvek sanjam! Jeste, da, sanjam ja još uvek kako prolazim "onom mojom" ulicom, sa tobom. I pogubih se ja tako načisto u tim stihovima... U svojim mislima.
"Rekla si da stižeš za 5 minuta!" Ups! Malo sam se izgubila!
I sutradan čujem da Galija peva večeras u svom rodnom Nišu! Pošto niko drugi nije hteo moj Vlada će da me vodi! Nije za dž on moj omiljeni brat! I srećna vam srpska Nova godina!!!
A ja... Pa... Još uvek sanjam!

Par molova, časova hemije i lekcija o životu

Razmišljam se da li ili ipak ne... Ali moram da napišem nešto i o svojim pripremama za prijemni ispit. Moji ne smeju da mi se obraćaju tih dana kada imam zakazan čas, misle da sam se promenila od kada sam počela sa pripremama, da sam nervozna, da sam se uozbiljila, da sam se uplašila i da sam se povukla u sebe. Pa, ne znam, mislim da nisam, moram priznati da jesam zabrinuta, i možda me plaši malo i količina svog tog gradiva, a ne njegova težina. Ali, dobro, to je valjda normalno.
Profesor je dobar čovek. Naučila sam par korisnih stvari, svakako. Što se hemije tiče, za sad se sve svodi na obnavljanje. Rekla bih da sam više naučila o životu. Mada i to sam možda znala, ali mnogo brže zaboravila nego mnoge definicije. Kao na primer? Pa kao na primer da je bolje koristiti sopstveni mozak nego digitron, izostavljajući to da digitron nikad ne bi odgovorio 14/5=5, naravno. Ne bi trebalo oslanjati se previše na tehniku, digitrone, kompjutere, zaboraviti kako se razmišlja, zapostaviti svoju logiku, dozvoliti da drugi razmišljaju umesto nas i nameću nam svoje mišljenje. Drugi će nas ponekad navoditi na pogrešne izbore, ponekad i na one prave, ali mi smo oni koji donose odluku, oni koji moraju da misle! Ne odričimo se svog prava na mišljenje! I u pravu je! U to ime ja sam počela da treniram računanje! Dalje... Propozicije i pravila nam se ponekad mogu učiniti strogim, nepravednim, ali jednako su stroga i nepravedna za sve! Dalje... I da, naučila sam još i da, citiram, ne valja mešati babe i žabe, jer će žabe početi da krekeću a babe da vrište. :) Naravno, to se odnosilo na neke molove, grame, kilograme... na neke zadatke. Ali baš simpatično zvuči! Može se primeniti i u svakodnevnom životu.
Dosta toga sam obnovila! Dopada mi se njegov način rada.

Božić

Badnje veče i Božić! Moji najdraži praznici, oduvek! Nekako je uvek tako prijatno! Srećni praznici svima!
06.01. Vera i ja smo po tradiciji mesile pogaču, večera je bila savršena, čini mi se nikad lepša, raj za čula, i pastrmki, i hleba, i vina, svega je bilo taman koliko treba, što se meni izuzetno dopalo, ne volim prenatrpanost, Vera je izvukla paricu pa sam na osnovu toga u šali zaključila da ću ove godine samo s njom da se družim! :)
07.01. Bane i ja smo se trudili da budemo položajnici, valjda smo bili uspešni, ipak, častili su nas. A sad, moji me čekaju, ručak me čeka... Nastaviću kasnije.
kasnije: malo posle ponoći...
I eto, i Božić je već za nama! Nadam se da ste ga proveli u slozi i veselju! Čestitke sa svih strana, neke i neočekivane, ali sve su dobrodošle, meni jednako drage. Moja porodica, i uža i šira, i svega i svačega, tj dobre klope... Čak se i Garislava ogrebala i smazala sa jedne od tacni kolače dok mi nismo gledali, bajadera je u pitanju, ponosno se oblizivala narednih 10ak minuta.
Ženski deo familije, baka, mama i ja smo veče provele naravno uz Ranjenog orla.
P.S. Primetila sam da mi je nedostajao sneg!