Da l' si samo vera ti Vera il san? Moja Vera...

-Ništa, zar ne?, pitala sam.
-Nema... Ali biće., dodala je ona žena kad sam već polazila sa uplatnog mesta Narodne lutrije.
Kada? I zašto li sam uopšte mislila da se vera dobija na lutriji? Možda zato što sam je uvek igrala sa Verom? Nedostaješ mi, znaš? Svakog jutra, kad iznova shvatam da nećemo zajedno doručkovati i gledati tv, i da me nećeš ispratiti na fakultet, a ni dočekati, a ne znam šta mi od svega toga teže pada. Šta mi više nedostaje? Možda tvoji saveti, i ono tvoje navijanje za mene i svaku moju glupost. Niko ne ume da navija tako. Ne kao ti, znaš? Najviše mi ipak nedostaje tvoja vedrina, onaj tvoj optimizam, to stanje duha, ne znam kako da to nazovem. Kako ti je polazilo za rukom da ne kloneš ni kad je teško i čini se da nema izlaza? Kako si verovala u bolje sutra? Zašto? Ja ne umem. I muka mi je od ovih mojih usiljenih i veštačkih osmeha, na koje znam da ne bi bila ponosna. Šteta što nisam više na tebe. Što to nisam uspela makar da prinaučim od tebe. Možda još uvek nije kasno? Ne znam... Ne znam verujem li u to. Ironija, imala sam najjaču Veru, a sad vere ni za lek.

I?

-I?
-Ništa posebno.
-E jebi ga.
-Jebi ga. To je problem sa očekivanjama. Uvek se razočaraš.
Dok sam ponovo vrtela ovaj razgovor u mislima čula sam zvuke meni dragih pesama. Otišla sam do prozora ne bih li ih bolje čula. Dopirali su iz sobe ispod moje, sobe mog brata. Kod njega je moj kompjuter, otud i moje pesme. Posmatrala sam prolaznike dok su se zvuci peli naviše do mene i dalje. U jednom trenutku pogled mi zastade na liku kog sam poznavala iz osnovne škole iz viđenja. Uzrečica mu je bila "Život je pas.", a možda je i sada, ne znam. I tako smo ga i zvale moje drugarice i ja, iako smo mu znale ime. Mršav, uvek nekako skromno obučen, gotovo kao prosjak, sa svojom uzrečicom "Život je pas" i svega 13, 14 godina, izgovaravši je sa nekom pomirljivošću. Ludak, mislile smo tada. A ko zna? Možda nije problem u očekivanjima. Možda je problem u životu. Možda je život zaista pas.

Zato

Duša mi je umorna.
Ležala bih. Zatvorenih očiju. Sa rukama ispod glave. Ne osećajući ništa. Ni bol. Ni radost. Slušala bih dok se skidaš. U ritmu kišnih kapi koje za sobom ostavljaju miris sparine i tek procvetale lipe. I ćutala bih.

NEneRVIRANJE

Danas sam rešila da se ne nerviram. Za sve koji bi mogli da me nerviraju i obasipali me raznim materijalom za nerviranje, rekla sam da su laž. I išlo mi je dobro, sve dok nisam stigla do ćoška svoje ulice. Ne znam kako, ali tada sam se pogubila i pomrsila sve konce koje sam do tada koliko toliko držala u rukama. I iznervirala sam se u trenutku. Zbog... Zbog svega. Zvonila sam uporno i nervozno dok mi najzad nije bilo otvoreno. Ušla sam u svoju sobu, bacila torbu, jaknu i ostale sitnice na već postojeći lom i sebe na nenamešteni krevet. Uključila sam kompjuter i pustila neki ljubavni film koji sam pre neki dan skinula i zapazila nekoliko zanimljivih scena kada sam proveravala da li moj kompjuter može uopšte da ga pročita, zbog stare grafičke. Veoma zanimljivih scena. Medjutim ja ne bih bila ja kada i tada ne bih razmišljala. A gledajući razmišljala sam o činjenici da ne postoji nijedan film o nerviranju oko rasporeda ispita, kolokvijuma i sličnih obaveza, o svakodnevnom ponavljanju tih datuma, razglabanju kako su nehumani, i tako sve u krug, i neučenju kao protestu, o nerviranju oko loma i nemrdanju prstom u znak protesta, o usamljenosti i onih sat-dva provedenih na klupici na keju u druženju sa čokoladom i nedeljenju sa nekim udaljenim za samo jedno "Halo..." u znak protesta, o razočaranosti u život a neshvatanju da je bitno samo krojiti način života po sreći. Jer svaki je život lep. Čak i onih neželjenih osam života u mojoj šupici.












Odoh da živim nešto vredno ekranizovanja!

Ivana, dosadna si!

Gnjavila sam uporno Garislavu dok smo još jedan petak u nizu provodile izležavajući se, ja u krevetu gledajući Ranjenog orla po ne znam koji put, treći valjda, i uzdišući za glavnim glumcem, kao kakva šiparica što bi oni u seriji rekli, a ona dole ispred grejalice nagrejavajući se i gledajući me kroz skoro spuštene kapke misleći "Kol'ko si ti neiživljena! I pusti me da spavam...". Ubedjena sam da bi mi to i rekla da može. Štipnula sam je još par puta po obraščićima i pustila da spava.

Jer u pravu je. Ne mogu da poreknem, da je saspem argumentima i njima oborim tu njenu teoriju. Dosadno mi je. Usamljena sam. Da, ja bih da živim. Ja bih da živim! Ne u ova četiri zida. Ne, ne ni u ta četiri zida. Ja bih da živim negde gde neću ni primetiti da zidovi postoje!

The hardest part about moving forward is not looking back

Biće bolje., govorila je uporno i svakodnevno.

Izvini! Izvini ako nisam savršena i ako si nezadovoljna, i ako želiš da ja budem bolja... Ja ta tvoja nerealna očekivanja ne mogu da ti ispunim.

Rekla je kako nije ona nezadvoljna mnome, kao što ja mislim, nego sam ja nezadovoljna i ja nisam srećna, kao i nekad rekla je i sada kako ja ne umem da se radujem, i ona to što mi i priča, priča jer ne zna šta da mi kaže, da me uteši, da meni bude bolje, e sad što je to ne vidim tako to je moj problem. Kao i sve ostalo. Sve je moj problem, jer sam ja kaže dovoljno matora da nikome ne polažem račune i da se organizujem kako hoću ne bih li bila srećna, a ja što ne umem to je opet moj problem, jebem li ga.

A ja? Kako se ja organizujem?

Pa preživela sam prvi ispitni rok u svom životu, položila sam 6 ispita, koliko sam i planirala, stigla sam da se tu i tamo još i vidjam sa mojim drugaricama, s nekom manje, s nekom više, ali sve u svemu stigle smo i da se šetamo, gledamo filmove, serije, idemo u pozorište, bioskop, na svirkice, kolače i imale vremena još za neke sitnice tipa trač partije.

Sve u svemu mislim da organizacija nije problem.

Možda ja zaista samo ne umem da se radujem?

Možda će i biti bolje.

Sve se da naučiti.

p.s. Srećan rodjendan, Ivana!

Ja nisam kockar, ali gubim

Istina...

Ono što već dugo prećutkujem.

Prećutkujem drugima.

Prećutkujem sebi.

Sebi više ne mogu.

Istina je da se nikad nisam osećala usamljenije, da mi nikad nije bio potrebniji zagrljaj i da nikad nisam imala jaču želju da dignem ruke od svega.

Ne sećam se kad sam zadnji put plakala.

Pred drugima sigurno godinama.

A pred samom sobom?

Ne sećam se.

Ali ne mogu više.

Ja ne mogu više.

I mrzim tu sliku koju svi imaju o meni. Nisam ja ta osoba. Nisam ja dostojna te slike. Nisam ja toliko jaka. I moja ledja pod teretom pucaju.

Razočaravajuće je to što nema nikog da to primeti.

Eventualno nabace još malo svog tereta. Pa šta je to za mene? Ma da.

I onda se zatvorim negde u kući.

A mrzim da provodim vreme kod kuće.

Jer ovo više i nije kuća, ovo je odeljenje gerontologije.

I onda razmišljam o onom danu kad će sve to da se završi. Smrću. I hvatam sebe kako zapravo priželjkujem taj dan. I onda se osećam krivom. Onda mrzim sebe. Kako se usudjujem da tako razmišljam? Kad sam postala takva? Pa to je moja Vera. Moja... Vera... Kad sam izgubila Veru? Veru u život?

Neće ona još dugo., šaputala mi je majka preko Verinih ramena.

Kao da ja to ne vidim.

I onda moram da pobegnem od svih tih misli. Od sebe.

Odem na fakultet.

Tamo sedim. Dosadjujem se, čini mi se, kao nikad u životu. Pitam se čemu sve to. I pitam se ko mi od svih njih, profesora i kolega, više nervira. I ne znam. Još jedno pitanje na koje nemam odgovor.

A sećam se kad sam planirala kako ću da živim svoj san.

Napokon, po prvi put u životu.

Moj san je poslednjih šest, sedam godina bila farmacija.

I uopšte mi nije jasno kako sam zamišljala da će to izgledati. Šta sam očekivala? Ne sećam se.

U svakom slučaju ovo što živim nije bio moj san.

Makar se ja još uvek nisam pronašla u njemu.

I onda ponovo dodjem kući, i trudim se da se odvučem iza nekih vrata i zatvorim ih za sobom.

Kako je bilo?, me ipak svakog dana presretne još na ulaznim vratima.

Dobro., odgovarala bih.

Dok jednog dana...

Dosadno, počela sam da vičem iz sveg glasa. Bilo je izuzetno dosadno, kao i svakog dana do sad, i predavanja su dosadna, i ljudi su mi dosadni, i... I...

Nisam nastavila. Samo sam sela i ćutala.

Ako hoćeš možeš da promeniš fakultet., rekla je.

Kako da promenim sve svoje glupe snove? Sva očekivanja? I ambicije?

I mogu li ja da zamenim sve ove loše karte koje su mi dodeljene, uložim sve što imam i krenem ispočetka?

Mogu li ja da zamenim ceo život?

Ne.

Čini mi se da po pravilima igre mogu da se zamene najviše dve karte.

A i to je rizik.

I pitanje je koje sam ja karte spremna da menjam.

Neke ću morati ipak.

Previše su slabe.

Istina...

Istina je, kao što rekoh još na početku, da nikad nisam imala jaču želju da dignem ruke od svega. Da ustanem, bacim sve te loše karte na sto, i odem.

Ali, istina je, takodje, da ja ništa ne ostavljam nedovršeno.

Dečko, rekoh onom gore što deli, zameni ove, i pitaj ove ljude tu šta će da naruče, na moj račun.

I obrisah suze.

p.s. Sutra je, kao zvanično, moj prvi ispit. Neka jača karta, a?

Znate, ovih dana, ja... Zapravo, ovih dana... Ovih dana...

Duboka noć. Sat je već bio otkucao dva. Ja sam stajala u dvorištu i nadgledala Beku i Garislavu, kako se ne bi potukle oko te kasne večere koju samo što sam im poslužila.

Pusto... Sve je pusto.

Bacih pogled ka nebu i iznenadih se kad ugledah zvezde. Ili makar nešto što je meni žmireći i čkiljeći ka nebu ličilo na zvezde.

Ko zna, možda ih zapravo i nije bilo?

Možda mi se samo učinilo.

Nisam imala naočare na nosu, sa dioptrijom u minusu, a zvezde su zaista daleko.

A i da sam ih imala pitanje je da li bih ih videla.

Jer istina je da ja ovih dana više ništa i ne vidim.

Ne vidim više nikavu lepotu življenja, a kamoli svrhu u istom, ne vidim izlaz iz svih ovih situacija, više nego dosadnih, ne vidim... Ne vidim više ništa osim navike. Navike da dišem, trepćem, navike mog srca da i dalje iz sekundi u sekundu lupa. Porodicu koja je postala loša navika od koje bih se rado otkačila, ali te loše navike se najteže ostavljaju. Nešto kao cigarete. Prijateljstva od kojih je takodje ostala samo navika, a i ta navika se polako gubi, i pitanje je šta je od nje ostalo.

I pitanje je i od mene šta je ostalo? Samo glupa navika, koju nazivam životom.