I nisam ja više tvoja Ic, odavno ja nisam više tvoja Ic. Već dugo sam ja samo posmatrač, povremeno i nemi posmatrač. Posmatram sa strane, posmatram... I navikla sam već. Mislila sam da mi i ne smeta. Trudila se da ubedim sebe da mi ne smeta. Ali ipak mi smeta. I pokušavam već dugo da ti to kažem, ali do tebe to ne dopire. Ti si me jednostavno isključila, stavila na mute... Jer ja sam već vidjena. Svele smo se na puko prepričavanje fragmenata naših života, rekla-kazala... Mislila sam da smo nešto više od toga. Ali izgleda da više nismo, nismo Mic i Ic, već dugo nemamo zajedničke fragmente, a to je ono što daje dušu jednom prijateljstvu. I ne dugujem ti ja... Dugujemo i ti i ja našem prijateljstvu.
Mladenović Ivana is single. Bila i ostala! To je moj način života, bio i ostao, i biće. A ona kratkotrajna promena? To je bila laž. I koga smo lagali? Sebe! To je bilo prijateljski, jer već dugo je jedino prijateljstvo medju nama. I volim te ja, kao prijatelja, drag si mi, bio i ostaćeš, jer ti si upravo onaj koji mi je rekao da me voli, ti prvi, ti i niko drugi. Nikada ni jedan jedini pogled ispod obrva, ni jedan jedini put nisam prstima osetila tvoje ruke, lice, usne... Ti i ja i samo te dve reči Volim te. I verovala sam ti, verujem i sada u to. Volim i ja tebe rekla sam tada. Ali istina je da se ti toga i ne sećaš. I istina je da je i meni nepohodan podsetnik. Hajde da se podsetimo, predložio si. I sve se čini poznatim... Tvoje ruke, usne... bile i ostaće misterija za mene. A istina je da se ni ja više ne sećam. Nije za nas ovo sve... Živeti u laži? Čemu?
Smatrala sam da dugujem sebi još jedno razmišljanje, i da ako postoji i najmanja sumnja onda dugujem sebi da preispitam još jednom svoje prioritete, da vidim da li još uvek sanjam iste snove! I eto, razmislila sam još jednom o svemu. Ispisala sam sve mogućnosti koje postoje, uz budno oko moje majke, i prvo sam precrtala ono što ne bih sigurno, a zatim smo detaljno razmatrale svako moje "možda". I moje "farmacija možda" postalo je "FARMACIJA"!
Pravim se gluva. Najdosadnije pitanje ovih dana! Posebno za one koji još uvek ne znaju šta će da studiraju. Ili za mene koja znam već dugo, i sad sam našla za shodno da budem nesigurna, i svakim ponavljanjem tog glupog pitanja ja sam samo nesigurnija. A šta ceš da studiraš?, uporno se ponavlja to pitanje. Pokušavam da se napravim gluva ali pošto ne uspevam kažem ono što mi je u planu već godinama, moj san. I ja onda odgovorim 'Farmaciju.' I dodam 'Verovatno'. Ni sama ne znam zašto dodam to verovatno. Da, farmaciju. Da, lepo ste čuli. I onda sledi gomila komentara koje ja uopšte nisam ni tražila da čujem, i to ovim redom preko pozitivnih ka negativnim: to je sad perspektivno, baš lepo, drago mi je da mladi idu u tom pravcu, meni drag komentar, i to bi bilo to, nešto ne mogu da se setim nijednog drugog pozitivnog komentara, ali zato negativnih: ma šta će ti to, to jedino van Niša ako ćeš da studiraš, pa šta da radis posle s tim, apotekarica da budeš, to i sa srednjom školom, trgovci to mogu da rade, nemoj to ni slučajno, bolje nešto lakše, etc i pobednički >obećaj mi da nećeš<. Obećaj mi da nećeš! Najupečatljiviji po mom izboru. Ko si bre ti da ja tebi ista obećavam? Ne znam ti ni ime! Jel' ćete svi vi da idete na fakultet umesto mene, da učite umesto mene, da mi plaćate studije, i da se kasnije bavite time umesto mene? A, nećete? Pa šta onda hoćete? Ma ko vas šta pita bre? Sve vas koji umete samo tudju pamet da solite? Sve vas koji zapravo niste zadovoljni svojim izborom, pa sad i tudji ne valja? Sve vas koji ne umete da sakrijete zavist? Sve vas do čijeg mi mišljenja nimalo nije stalo? Ko vas šta pita bre? A oni do čijeg mi je mišljenja stalo znaju da smeju jedan jedini kometar da daju a to je: Šta god te čini srećnom! I sada sama sebi da ponovim pitanje. Ivana, šta te čini srećnom? Ne znam, ne znam više ni sama, razmišljam, sve više želim da odustanem od svog nekadašnjeg sna jer nisam sigurna da i dalje sanjam iste snove. I eto, da rezimiramo, ne znam. Ne znam, ne znam, ne znam... želim da razmislim još jednom o svemu! Jer sad je pravo vreme za razmišljanje, premišljanje i predomišljanje. Studiraću sta ja hoću! To je jedino sto znam. I još nešto samo, kada mi neko ubuduće bude postavio čuveno pitanje šta ćeš da studiraš? odgovoriću samo: Višu djubretarsku. Da, da, dobro ste me čuli. To je čini mi se najperspektivniji posao u ovoj našoj zemlji. Sve bude i prodje, ali djubre ostaje djubre!
Možda smo mi dva različita sveta, sasvim daleka, ali ipak najbliži smo! I ko zna koliko puta sam se i naljutila na njega, i isto toliko puta sam nakon samo par dana zaboravila i zbog čega sam se ono beše naljutila. I uvek smo tu, uvek ostajemo najbliži. Jer on je jedini. Jer on je jedini koji me kada me sretne s rancem na ledjima pita "Gde si pošla?" Jer on je jedini koji me zadirkuje kada se sekiram zbog nebitnih sitnica, i ne odustaje dok i ja konačno ne počnem da se smejem sama sebi. Jer on je jedini s kojim sedim i ćutim, samo ćutimo, jer to je naša stvar, ta naša bliskost kojoj su reči suvišne. Jer on je jedini moja krv! Moj brat! Brat... Onaj čije su oči iste kao moje, onaj čija me tuga neizmerno boli, onaj čiji me uspesi najviše raduju, onaj zbog koga ustajem u osam ujutru i kad ne moram, samo da bih ga ispratila na fakultet, sklupčam se pospana u fotelji kraj njegovog kreveta i budim ga uporno, i par sati kasnije neizmerno se radujem toj oceni u indeksu, kao i svim prethodnim od 6 do 10, a ima ih od svake pomalo, i jednako sam im se radovala, onaj zbog koga bojim neke tamo ciglice do 3 ujutru iako sutradan idem ujutru u školu, onaj s kojim sam pre neko veče ležala ušuškana gledajući seriju... Ponekad daleki, a uvek bliski, ne pokazujemo ono što osećamo, jer se podrazumeva. Jedino sa njegovih usana Icke zvuči tako neodoljivo slatko. "Icke, ajde ovo, ajde ono... Molim te!" Da, brat-jedina osoba na svetu koja može da me izmoli da peglam, i to peglam sa osmehom na licu! Jedini moj Stefan!
Mene stari ljudi mnogo vole! Obožavaju me! Ja im dodjem melem na ranu. Svi bi da imaju baš takvu unuku. Danas me zvala nana Savka, moja prva komšinica a i rodjaka, naše kuće se lepe, i uznemirena je bila, nije joj bilo dobro, pa me je zamolila da joj merim pritisak i malo pravim društvo. I otišla sam, naravno. I izmerila sam ja, ona se malo i uplašila, a pritisak joj je dobar, prilično, i kad je čula to "Uh, sad mi mnogo lakše, sad si me ohrabrila! Koje slatko ćemo da otvorimo?" Mmm... Slatko od višanja. Ipak je izbor pao na višnje. Nisam jela slatko sto godina. Nekako je izašlo iz mode, sa svim onim tacnicama, poslužavnikom i miljeom, i kašičicom i čašom vode. Lepo je zaista slatko, svaka joj čast. Nije loše družiti se sa starijom generacijom! Znaju znanje! Posedela sam neko vreme, popričale smo se i na polasku mi se zahvalila srdačno nana Savka, mada zaista nema na čemu, nije mi bilo teško, i rekoh joj da sam uvek tu. Zaista mnogo obožavaoca imam medju starijim generacijama. Tako sam i u redu za pasoš stekla prijatelja, osamdesetogodišnjaka, a mnogo je sladak, zaista, i učen je čovek, lekar u penziji, i pametan je mnogo, uživala sam u razgovoru s njim, i oduševio se mojim izborom budućeg zanimanja, rekao kako mu je mnogo drago da čuje da mladi idu u tom smeru, i na kraju kad je sin došao da ga zameni i praktično ga jedva namolio da ide kući da odmara, pošao je nekako i onda se vratio i rekao sinu "Nisam se pozdravio!" i meni jedinoj učtivo pružio ruku "Drago mi je da smo se upoznali, dovidjenja!" a sinu ponovo "Mnogo je dobra devojčica!" na šta sam se ja nasmešila "I meni je bilo drago, dovidjenja!" I imam tako n primera, samo ne mogu svih da se setim, a ni da ih nabrojim. Skoro isto kad sam obukla onu haljinu koju mi je sestra donela na poklon s mora, i pošla sam da se nadjem sa drugaricom, i jedna gospodja, koju sam tad videla prvi i jedini put, mi se obraća "Gledam kako nailaziš niz ulicu, i ne mogu da ne zapazim, prava si lutkica!" i morala sam da se nasmešim i zahvalim ljubazno. Ne znam koja je moja tajna, ali da me obožavaju oduvek, obožavaju me, moj komšiluk ceo, ceo kraj, osoblje Maxija tu u mom kraju, svi me znaju... I svi me oni vole! A da, zaboravila sam, danas sam dobila komlimente na svoju novu frizuru, ali ipak je najsimpatičniji bio od teta Lenke. Teta Lenka ima 70ak godina, dame se i ne pitaju za godine i ja se izvinjavam, ali ona je uprkos godinama teta, jer nije važno koliko godina imaš, važno je kako se osećaš! I ona jedina ima dečka u našem komšiluku. Vera, Beka, Savka, ja, mi ništa, ali zato ona... :) I teta Lenka, najveća riba mog komšiluka, mi je rekla "Mnogo ti je lepa kosa, Ikice! Jel da, Vera, da joj je mnogo lepo! Ma, najbolja devojčica u celom komšiluku!" I Vera se naravno složila, jer je ona moja najveća obožavateljka, ali ona je van konkurencije, ona je ipak moja baka, jedina!
Gimnazijalka sam, može se reci tipična, a opet...Pišem prozu, i pesme, oduvek živim u nekom svom svetu, svetu u kome verujem u ljubav izmedju ostalog! Voleti... Da, ja sam ta koja voli, nespretno, istina je, ali volim! Porodicu i prijatelje, prvenstveno i najviše! Volim vaaas! Ja sam ona koja stalno nešto sanja, i obožava da sanja, čak i budna sanja, ona koja razgovara sama sa sobom, povremeno, čisto da prekinem tišinu, ona koja skuplja kučiće, mačiće, tu po kraju, koja je u stanju da pokupi i neznanca pod kišobran, a bilo je vedro nebo, jedina koja šeta osmeh po izuzetno tmurnom danu! I da, ja sam ona koja uprkos upali grla dve uzastopne večeri peva u najveće na koncertu V. Georgieva. Da, da, to sam ja! Možda sam se malo promenila! Sada znam da život nije crno-beli film. Postoje nijanse. Uvek su postojale. Ali istina je da se neke stvari nikad ne menjaju! Uvek ću biti ona koja živi za ljubav, sa puno vere i nade, ona koja od sreće i plače i vrišti u isto vreme jer je Klark konačno poljubio Lois, ona koja se uči da nosi sreću sa stilom, ali se retko kad seti da je izvuče iz ormara i dune prašinu koja se na njoj nakupila, jer ja sam ona koja se genijalno duri, jedina neodoljiva Ic!
