Jedini

Možda smo mi dva različita sveta, sasvim daleka, ali ipak najbliži smo! I ko zna koliko puta sam se i naljutila na njega, i isto toliko puta sam nakon samo par dana zaboravila i zbog čega sam se ono beše naljutila. I uvek smo tu, uvek ostajemo najbliži. Jer on je jedini. Jer on je jedini koji me kada me sretne s rancem na ledjima pita "Gde si pošla?" Jer on je jedini koji me zadirkuje kada se sekiram zbog nebitnih sitnica, i ne odustaje dok i ja konačno ne počnem da se smejem sama sebi. Jer on je jedini s kojim sedim i ćutim, samo ćutimo, jer to je naša stvar, ta naša bliskost kojoj su reči suvišne. Jer on je jedini moja krv! Moj brat! Brat... Onaj čije su oči iste kao moje, onaj čija me tuga neizmerno boli, onaj čiji me uspesi najviše raduju, onaj zbog koga ustajem u osam ujutru i kad ne moram, samo da bih ga ispratila na fakultet, sklupčam se pospana u fotelji kraj njegovog kreveta i budim ga uporno, i par sati kasnije neizmerno se radujem toj oceni u indeksu, kao i svim prethodnim od 6 do 10, a ima ih od svake pomalo, i jednako sam im se radovala, onaj zbog koga bojim neke tamo ciglice do 3 ujutru iako sutradan idem ujutru u školu, onaj s kojim sam pre neko veče ležala ušuškana gledajući seriju... Ponekad daleki, a uvek bliski, ne pokazujemo ono što osećamo, jer se podrazumeva. Jedino sa njegovih usana Icke zvuči tako neodoljivo slatko. "Icke, ajde ovo, ajde ono... Molim te!" Da, brat-jedina osoba na svetu koja može da me izmoli da peglam, i to peglam sa osmehom na licu! Jedini moj Stefan!