Na durske akorde se paučina hvata

Ja jednostavno ne umem da furam sreću! I evo počinje, nezaustavljivo ponovo tonem u svoj svet. Odlutam često... I uvek dodje D-moll. I foliram se ja, trudim se da drugi ne primete, i oni koji me ne znaju padaju na tu moju glumu, ne vide dalje od te predstave u par činova koju ja maestralno igram već više sezona, ali... Postoje i oni koji me znaju. I neko me uvek provali. Majka. Oči moje izdajice! Šta ti je? Tišina... Ne odgovaram, ležim, gledam u neku tačku na plafonu, ni u jednu odredjeno, nego eto tako bezveze. I ćutim. Jer otkud znam šta mi je! Suvišna pitanja. Sve mi je! Novembar mi je, decembar mi je, život mi je... Je*em li ga! Odgovaram ja tako, ali u sebi. Ćutim i dalje. Ma ti si sva uvrnuta! Ne odgovaram ni na to. Mada priznajem joj trgla me je tom konstatacijom, nije lako čuti tako nešto od rodjene majke, jer ako me ona najbolje poznaje da li to onda znači da je to tačno? Da li sam ja zaista asocijalna ličnost? Da, da, tu mi je dijagnozu postavila. Ugasi svetlo, molim te! To nije rešenje! Šta ćeš tad sama u mraku, kad ugasiš i poslednje prijateljstvo? ugasila je svetlo i izašla. Još jednu noć sam izgurala sama... Ali dokle ću moći tako? Glupi D-moll! Neki bi to prosto tugom nazvali, nije to, šta je tuga za D-moll... Vuče mi rukav, idemo... Znam taj put, to je prečica za bol.