Neke druge igre

Ili se možda i mi i dalje igramo? Samo nekih drugih igara, sa drugačijim pravilima, pravilima koje niko ne zna i koja se non-stop menjaju.
on (usamljen i navodno neshvaćen): Želiš da se vidimo?
ona (nezainteresovana za ovu ponudu, za njega uopšte): Biću iskrena, ja sam za nešto ozbiljnije, a znam da ti to ne možeš da mi pružiš, tako da... Razumeš, zar ne?
on (u želji da više ne bude usamljen, da ga neko konačno razume): I ja sam dosta razmišljao u poslednje vreme i shvatio sam da i ja želim to isto. S tobom.
ona (zbunjena, na korak da ponovo odbije, ali...): Ozbiljno?
Ipak nudi joj ono što traži, a niko drugi ne nudi. Servira joj, samo njoj tu na poslužavniku, na dohvat ruke. uzmi sve što ti život pruža! ili tako nekako... Hmmm...
on (misleći da je to ono što želi): Najozbiljnije.
ona (već ozbiljno razmišlja o njemu): Pa, ne znam. Možda sutra?
on (hladno i već uplašen time što sam predlaže): Važi, dogovorićemo se.
Ali da li treba uzeti i ono što nam se nudi ali servirano na sasvim pogrešan način, u sasvim pogrešnoj formi, u formi njega?
ona (i dalje razmišlja šta zapravo želi): Otkud ta iznenadna promena?
on (trudi se da i dalje bude ozbiljan): Shvatio sam da želim da se skrasim.
A nimalo ne zvuči tako.
ona (već i sama uplašena tom novonastalom situacijom, uvidja da se vezuje na silu nekim nevidljivim nitima, nekim obavezama, vezuje se za njega): Čujemo se sutra, onda!
sutra...
prekosutra...
.
.
.
nikada...
On jednostavno nije spreman, i ona još uvek nije ni dozvolila toj misli da se malo vrti po njenoj glavi on je već plaši onim što je ona predložila, obavezama, znajući da je to sada jedini način da se iz toga izvuku, jer još uvek ne želi to što joj nudi, samo laže sebe! Želi neki izlaz iz samoće, da pobegne od samog sebe, nadajući se da će utočište pronaći u njenim očima, osmehu, poljupcima... Ali ona to ne može da mu pruži! Ona ga jednostavno nikada nije želela!