Seta, obavezna seta

26.10.2009. Sv. Jovan Zlatousti. Danas je slava moga oca. I počinje, nezaustavljivo počinje... Počinje prošlost. Vraćaju mi se uspomene, stiže me seta. I nisam tužna sve vreme, ali... Kao i uvek u ovo doba godine.
Brašno se raspršilo po čitavom stolu, Vera daje instrukcije, dodaj još soli, još malo ulja, sad mesi... A mene nešto pritiska u grudima, osećam da ne dolazim do vazduha, što se više trudim sve manje vazduha uzimam. Otvori malo, molim te. Ne, kako sad? Ne sme da nazebe testo, splasnuće. I vidim i sama da mi nimalo ne ide, jedva stojim na nogama, i prosto mučim ono testo... Vazduha ni od kuda. Sela sam. Pustila ruke da beživotno vise onako sve u brašnu i testu. Zatvorila sam oči, i žmurila i žmurila i žmurila par minuta. A slike se samo redjaju u glavi. Razbistri mi se malo, veoma brzo. I nastavila sam, i napravila sam slavski kolač, jer moje glavne karaketeristike su upravo te, ne ostavljam započeto nikada, teško odustajem, gajim i dalje očevu i moju tvrdoglavost, ne odustajem ja od tvrdoglavosti, nikada!
Srećna slava, domaćice. Srećna slava, Ivana!