Wednesday, September 8, 2010

Onim sokakom kojim svadbe prolaze...

Izgubila sam želju za pisanjem. Nema je više. I ko zna, možda to uopšte nije bila želja za pisanjem, možda je to bila samo potreba za pričanjem, potreba za pričanjem nekih mojih priča koje možda nikoga i ne interesuju, potreba da me čuju i potreba da zainteresujem nekoga za ono što ja imam da ispričam. Ko zna, možda je sve bilo samo sažaljevanje sebe same, ili potreba da me i drugi sažaljevaju.

Jer šta ustvari znači patiti nego sažaljevati sebe. On me ne voli. Patim? Ne! Ustvari samo sažaljevam sebe. On ima drugu. Patim? Ne, to ja samo sažaljevam sebe. Bolesna sam. Patim? Ne, ja sažaljevam sebe, i režiram već u glavi svoju sahranu i merim koliko će ko više sažaljevati sebe nakon gubitka mene. Ne čudi se sada, svi smo to radili! Sigurna sam da si i ti.

Vremenom se doduše razlozi za samosažaljevanje menjaju. Samo to. Sve ostalo? Sve ostalo ostaje isto! Nekad čak i razlog ostaje isti, stalno jedan te isti razlog.

Bez tebe sam ostala sada pre već dosta godina. Shvatam sada, iz ove perspektive posmatrajući, da te ja uopšte nisam ni poznavala, makar ne kao osobu, kao individuu. Počevši i od onih najbanalnijih stvari tipa omiljena knjiga, omiljeni film, pa do onoga šta bi mislio o mom izboru budućeg zanimanja. Je li? Farmacija? Šta misliš o tome? Ne znam... Sve uspomene koje imam sada mi se čine beznačajnim. I zašto se onda još uvek držim tih uspomena? Zašto onda često izmišljam u glavi razgovore sa tobom? Da li ja zaista ne mogu da prebolim? Ili mi je jednostavno lakše ovako? Lakše mi je da se držim te svoje patnje, bolje poznatije kao samosažaljevanje, u strahu da živim dalje i stičem neke nove, neke svoje uspomene? Ne znam... Nisam vešta u definisanju svojih osećanja, svojih misli, sebe. Volela bih da znam kako bi me ti definisao da me sada vidiš. Zaista bih volela da znam šta bi mislio o meni. O mom životu.

Posmatrala sam u poslednje vreme način na koji me drugi ljudi vide. Zanimljivo je videti se iz nekog drugog ugla, sagledati sebe, a ja sam kao što već rekoh prošli put imala prilike za to.
Videla sam se očima jedne osobe, osobe koja je ostala u mojoj prošlosti, i to jedno godinu dana u prošlosti, i ne ostavivši nekog velikog traga. I da, bilo je to jedno čudno, veoma čudno veče, ali u neku ruku i zanimljivo veče sa imenjakom moje tadašnje muke.

-Ajd na kafu.

-Ajde.
Drago mi je da te vidim, zaista!, zagrlila sam ga.

Ogledala sam se u njegovim očima, i uživala u prizoru. U tim plavim očima ja sam idealna. Za tih godinu dana ja sam u tim očima bivala svakim danom sve idealnija.

Posmatrajući te plave oči u toku večeri prepoznah u njima onaj pogled, i sebe u tom pogledu. Da, to je moj pogled, to je onaj pogled kojim sam ja tako često gledala sve one moje smotane dečake. Da, to je taj pogled. Oh, ne mogu da verujem.

-Uvek možemo da se družimo.

Taj moj predlog nije naišao na neko oduševljenje.

-Hvala što si me dopratio., izvukoh ruku iz njegove i zagrlih ga.

Da, držali smo se za ruke. Ne, ne znam zašto.

Po prvi put osetila sam kako je biti sa te druge strane, kako je u stvari biti ta druga strana, nezainteresovana strana. Nisam tako zamišljala. Uvek sam mislila da i drugoj strani sigurno nije svejedno. Bilo mi je svejedno. Da. Nije me nimalo zanimalo to šta on oseća prema meni, iako sam se videla u tom njegovom zaljubljenom pogledu, iako sam se pronašla i u njemu, prepoznala sve te simptome, i znala koliko sam puta ja tako, zaljubljeno, posmatrala one moje smotane dečake.

Ali nije me zanimalo...

I tako po prvi put zaista shvatih da njima, mojim smotanim dečacima nikada nije bilo stalo, a i onima koji nisu tako smotani, ni njima nije bilo stalo. Možda sam to znala i pre. Sigurno da jesam. Ali nisam htela da priznam to sebi. Jer videla sam se ja nebrojeno puta i u očima mojih smotanih dečaka. Da, i u njegovom, izmedju ostalog. Onog kog sam sanjala nebrojeno puta, a na javi i mnogo više, i od koga sam načinila i smisao umetnosti... U njegovim očima sam videla da me želi. Ne, ne na taj način. Znala sam to. Želeo me je na neki sasvim drugi način. Želeo je samo da se ogleda u mojim očima, jer jedino tu, kao takav-idealan, postoji. Zar nije uostalom to razlog zbog kog inače zadržavamo u okolini one za koje znamo da nikada nećemo moći da osećamo isto? Da bismo uživali u njihovoj zaljubljenosti? Zar nisam i ja upravo zbog toga prihvatila onaj poziv na kafu?

Srela sam se i sa onim ne tako smotanim očima.

-Zdravo, Ivana!, rekao je.

I ne znam zašto ali osetila sam nešto, osetila sam nešto u tom trenutku u kome je moje ime klizilo niz njegove usne. Njegove usne... Njegove usne... Presekla sam se. Okrenula sam se.

-Zdravo.

Stajala sam tu sa njim, pričala, ne znam ni ja šta, smeškala se, lažno, naravno, i gledala se u njegovim očima. Nije me bilo u njima. Makar se ja nisam prepoznala u njima. Ne znam...

Prijatelji? Volela bih da znam šta bi ti mislio o njima. Zaista bih volela. Najteže je sagledati se jasno u očima nekog do koga nam je toliko stalo, kao što su prijatelji. Jer čak i kada je jasno da oni u nama više ne vide prijatelja, mi to nismo u stanju da vidimo. I stalno posmatram i trudim se da dokučim kako me oni zaista vide, ali istina je da često menjam mišljenja, i da se svaki put drugačije vidim u njima i njihovim očima.

Ona? Ona i njene zelene oči? Mama? Ona u meni vidi TEBE. I ne znaš koliki je moj osmeh kada mi kaže da sam ista ti. Da li to znači da su moje oči tvoje oči? Da li to znači da je dovoljno da se samo zagledam u svoje oči i u njima pokušam da vidim sebe? Ne znam... Ne umem. Nedostaješ! Zaista bih volela da me ti vidiš. Da vidiš ko sam danas. Na ovaj dan... Da tvojim očima vidim osobu koja sam postala, tatinu devojčicu koja je u meni ostala…

Volim te!, tata...

Tata... Koliko sam ja malo, nedovoljno izgovarala tu reč.

Tata, tata, tata...

5 comments:

Retka Zverka said...

Vrlo dirljivo i vrlo lično, tako da bi svaki komentar bio nepotreban. Ipak, nastavi da pišeš. :)

Emotivna said...

Slažem se sa Zverkom, ne prestaj, ni slučajno! Ja jednom nisam pisala skoro godinu dana, i onda mi je bilo užasno žao jer mi se vokabular sveo na neke proste i obične reči :)) Glavu gore, a to što je bilo godinama bi moglo i da se skloni u stranu, da malo nahvata prašinu. Ne bi mu škodilo.:) :*

Стефан Јањић said...

Поједини делови твог поста ми делују превише интимно да би их коментарисао. Али, и поред тога што си проредила своје доласке на Блогер, ниси изгубила нимало оног дара. Ипак, ништа не треба да се чини на силу, па тако ни ти не треба да пишеш ако не осећаш потребу. Разумем те потпуно. Добра ствар је што ће те блог увек чекати ако се предомислиш :)

SMiliCa said...

Немам речи којима бих описала колико ме је дирнуло. Три пута сам прочитала са сузама у очима. Давно ме већ нешто није расплакало. Предивно...

Ивана, сигурна сам да би он био и више него поносан на твоје поступке. Пишеш изванредно, фантастичан си ученик, у ствари студент, али оно што је најважније, умеш да распознајеш праве вредности.

Што се тиче оне друге стране, пронашла сам се буквално у сваком слову. Начин на који си ти то описала ме је оставио без даха. Буди свесна свог талента и немој да га запостављаш.

Ivana Mladenović said...

Hvala Milice, od srca, sad si ti mene dirnula svojim komentarom. Hvala, puno!