Jaooo jedva čekam!!! Raspust počinje 19.juna, i lepota, i sloboda, i život počinje 19.juna i dolazi moj jedini Vlado Georgiev da obeleži početak lepšeg života!!! Euforijaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
Evo sedoh da napišem nešto! Nemam inspiraciju... Već duže vreme. I nisam zaljubljena već duže vreme, tako da je moguće da mi zbog toga manjka inspiracija. Ali zato imam vremena za razmišljanje na pretek, posebno ovih zadnjih nedelja! I pokontala sam tako neke stvari! Ma do mene je! Da, do mene je! I svi oni momenti samoće, najdragoceniji, mometi za pamćenje, momenti za razmišljanja, momenti za snove, i oni momenti tuge, i sreće, svi oni, i daleki i bliski, svi su bili najlepši. Sve vreme bilo je do mene! A ja tek sada vidim to! I am not relationship kind of person! ...i ne bih menjala svoj najlepši solerski zivot ni za šta na svetuuu!
Hodam ulicom, razmišljam, kao i uvek, ja nikad nisam sama, uvek u mislima razgovaram sa sobom, i u stvarnost me iznenada vrati jedan tako poznat glas, glas koji nisam čula baš, baš dugo. Okrenem se, pogledam-on, isti kao i uvek! Isti onaj kome sam verovatno posvetila svoja prva dela! Moja velika neostvarena ljubav! I videh ponovo sve ono što sam videla i tada, sve ono što sam tada tako volela. Mozda su baš takve neostvarene ljubavi najinspirativnije, u meni je definitivno probudila pisca, i eto... Volim te ja još, na neki način... I po ko zna koji put javio si mi se, podigao malo obrve, na šta sam ja oduvek samo tako padala, iznova i iznova. I odmahnuh i ja tebi, nasmejana, ipak: Eh, ja sam se ložila na tebe... I sasvim iznenada, moj osmeh posvećen tebi, spazio je i tvoj drug koji je tu na klupi ispred tvoje zgrade sedeo sa tobom, ja ga nisam ni primetila, videla sam samo tebe, i začuh još jedno "Ćao!" i tek tada videh i njega... Njega... Ali on je karakter nekog sasvim drugog filma...
Umela je kišobran otvoren da nosi a ni otkuda ni traga od kiše! Sa olovkom u ruci i cvetom u kosi umela je noćima da sedi i piše!
Znala je da voli puno i nespretno, i tom ljubavlju da se inspiriše! Sedim na prozoru, pogledam setno odraz svoj u oknu, nje tu nema više!
Nestala je sa snovima svim, sa u pisanju provedenim noćima, sa inspiracijom, i poznatim onim, onim sjajem u krupnim očima!
Sa prozorskog okna razliva se kiše kap, od kada je nema kiša neprestano lije, u mojoj duši za njom uvek će se čuti vap i pitanje zašto u odrazu mom više nije?
Kako da promenim sve? Ili makar vratim sve na staro i pronadjem sebe, da pronadjem onu osobu kakva želim ponovo da budem? Onu osobu koja mi silno nedostaje? Onu osobu koja je umela da uživa u životu, i u jedva izdvojenim u noći trenucima za sebe, trenucima samoće, u kojima je bilo svega osim samoće, trenucima u kojima su nastajale sve one meni tako drage pesme, priče, snovi... Gde li je sada ona? Ne znam! Kada je nestala i sa sobom odnela snove, inspiraciju i sjaj u očima? Ne znam! Na njeno mesto došla je sasvim nezasluženo ova osoba u kojoj ja ne vidim sebe ni svoju sreću. I najviše me brine hoće li se ona ikada vratiti?
Gimnazijalka sam, može se reci tipična, a opet...Pišem prozu, i pesme, oduvek živim u nekom svom svetu, svetu u kome verujem u ljubav izmedju ostalog! Voleti... Da, ja sam ta koja voli, nespretno, istina je, ali volim! Porodicu i prijatelje, prvenstveno i najviše! Volim vaaas! Ja sam ona koja stalno nešto sanja, i obožava da sanja, čak i budna sanja, ona koja razgovara sama sa sobom, povremeno, čisto da prekinem tišinu, ona koja skuplja kučiće, mačiće, tu po kraju, koja je u stanju da pokupi i neznanca pod kišobran, a bilo je vedro nebo, jedina koja šeta osmeh po izuzetno tmurnom danu! I da, ja sam ona koja uprkos upali grla dve uzastopne večeri peva u najveće na koncertu V. Georgieva. Da, da, to sam ja! Možda sam se malo promenila! Sada znam da život nije crno-beli film. Postoje nijanse. Uvek su postojale. Ali istina je da se neke stvari nikad ne menjaju! Uvek ću biti ona koja živi za ljubav, sa puno vere i nade, ona koja od sreće i plače i vrišti u isto vreme jer je Klark konačno poljubio Lois, ona koja se uči da nosi sreću sa stilom, ali se retko kad seti da je izvuče iz ormara i dune prašinu koja se na njoj nakupila, jer ja sam ona koja se genijalno duri, jedina neodoljiva Ic!
