Razmišljanja, promene, odluke... Uuuh

I pre neko veče dok sam prala sudove do dva ujutru imala sam vremena za razmišljanje na pretek. I ne prestajem da razmišljam, zapravo. Onda sam one večeri gledala stare slike. I iskreno uživala sam u tome! Prošlost mi je u glavi često, ovih dana, ali sam ipak shvatila da je vreme da počnem da razmišljam i o budućnosti. I tako razmišljajući shvatila sam da je možda došlo vreme za neke promene, za donošenje nekih važnih odluka. I ja se ne bih zvala Mladenović Ivana da ne obožavam drastične promene. Moja velika misao Ako je promena neka je drastična! I u to ime počela sam sa drastičnim promenama promenivši svoju frizuru, ipak sam ja žensko. I videvši prvi pramen, prvu loknu dole na podu znala sam da je to greška, ali eto... I nema ih više, nema lokni. Gotovo sad. A baš je na red za razmišljanje došao izbor mog budućeg zanimanja. Iako sam odlučila čime želim da se bavim još pre 5 godina, i samim tim znam na koji ću fakultet, ipak u svom ovom mom razmišljanju naravno da mi je palo na pamet da moram da preispitam da li je odluka koju sam donela pre 5 godina a koja će uticati na ostatak mog života i dalje ona prava za mene. Ali istina je da ne znam. Rezultat moje prve u nizu drastične promene me je ostavio bez daha, ali ne u onom dobrom smislu. I onda sam došla do zaključka da možda, ali samo možda ja trenutno nisam u stanju da donosim ikakve važne odluke, i da drastične promene odložim malo, posebno onu koja će biti od velike važnosti i imati uticaj na ceo moj život. Preispitaću ja to drugi put, kad budem bila spremna za to. Sada još nisam! A za sada treniram na nekim manje važnim drastičnim promenama.

Na ovaj dan

08. septembar. U rukama mi je pozivnica za venčanje, sa današnjim datumom, od pre jedno dvadesetak godina, tačnije 24 i ta stara fotografija, fotografija srećnog para, mlade koja sa osmehom i sjajem u očima gleda u svog mladoženju, jedinog, onog pravog, i njega koji se ponosno osmehuje a u očima im sjaj, vera i nada. Nada da će svi oni zajednički snovi biti ostvareni. Neki sigurno jesu. Evo jedan njihov san, osmeh njen, oko njegovo, gleda kroz suze u tu fotografiju, a i kroz suze ipak sliku jasno vidi, jer nemoguće je ne videti jasno ljubav. I skliznuše mi ipak suze niz obraze...

Nešto će ipak uvek ostati isto

I eto, ponovo sam u svojoj staroj sobi, u novom krevetu... Da, kupila sam novi krevet! Da, u neko možda skorije vreme, možda ne tako skoro ipak će sve biti novo. A uspomene, uspomene ostaju one iste. I volela bih da mogu da kažem da se ne sećam kad sam zadnji put provela noć u ovoj sobi, i probudila se u njoj, ali istina je da se savršeno jasno sećam. Sećam se tog jutra kao juče da je bilo. I sada kad god sklopim oči u ovoj sobi vraća mi se to jutro, jutro pre skoro 7 godina. I ne mogu da zaspim. Gluva noć ovde, čuju se samo tupi otkucaji sata. Tak, tak, tak, do duboko u noć. A meni pred očima samo ta slika. Za mene vreme je onog jutra stalo u ovoj sobi. A ipak tak, tak, tak... I ustala sam, skinula sat sa zida i izvadila baterije. I vreme je stalo. Ponovo.
Sledeće večeri vratila sam se u sobu moje majke, u naš veliki bračni krevet. Otvoren prozor, a napolju čujem crvčke, i kasni voz, odlično se čuje u tihim noćima. I zaspala sam, veoma brzo. Kasnije kroz san sam samo osetila kada je i ona legla kraj mene, u njen i moj bračni krevet.

Srela sam ljubav iz prve pesme

I tako ja evo vodim moj fantastični život, prosto nemam vremena da sve postignem. Ne sećam se kad sam zadnji put presedela ceo dan u pižami, posvetila taj dan samo sebi. Ispunjeni dani, nema šta, a ja se ipak povremeno kad nadjem malo vremena osećam neispunjeno! I ne bih ja to ni shvatila da nisam srela njega, karaktera onog sasvim drugog filma, one komedije od filma koju sam jedino ja shvatila kao dramu. Karakter nekog sasvim drugog fima, da, baš. A davao se film već par godina evo, i očigledno se još uvek na neki jadan način daje, i svi iščekuju kraj, jer već je sve rečeno, već je sve vidjeno, ali kad će već jednom da se završi? I nisam zaljubljena u njega, to zaista mogu da potpišem, ali ostala su neka osećanja prema njemu, ostala sam ljuta! I hodam ulicom, vodim svoj fenomenalni život i vidim njega. Sa jedno sto metara ja naravno ugledam njega, kao i uvek. I umesto da odmah tražim najbolji način kako da pobegnem, ja idiot nastavljam, želim da ga vidim, kao neki najgori mazohista, i eto već je tu kraj mene, ja skidam naočare za sunce ne bih li se javila a on samo nastavi dalje putem i nasmeja se. Nasmeja se pokvareno. Pre nekog vremena možda bih ja pomislila da se slatko nasmejao, ali ne, nasmejao mi se u lice jasno mi stavljajući do znanja "Bože, kako si ti jadna!" I jesam jadna! U pravu je! Ali sam ipak ljuta na njega jer ne mogu da verujem da mi se nakon već par godina prikazivanja našeg tj mog filma nije ni javio! A ja, ja sam i dalje nekako navučena na njega! Uspela sam ja nekako da ubedim sebe da nisam zaljubljena u njega, i to zaista funkcioniše, još od mog rodjendana, ali istina je da baš od tada ja više nisam u stanju da se zaljubim! A mogla bih, baš bih mogla, zaboga upoznala sam Onog Pravog letos, ali ne, ja sam nakon njega ostala ljubavna sirotinja, nesposobna da išta više pruži! I am Ivana, and I am still addicted to V. I baš kao i svi zavisnici i ja sam rešila da se lečim tako što ću jednu zavisnost zameniti drugom. I to ni manje ni više nego imenjakom moje muke! Gde li mi je pamet bila? I bilo je lepo, bio je vatromet svuda oko nas, osim u mojoj glavi, jedino je taj je*eni vatromet izostao! A ja, ja sam se vratila kući sama, pustila muziku, i razliše se sobom te reči "sreo sam ljubav iz prve pesme, istinu mojih dečačkih dana..." I da, i ja sam srela ljubav iz prvog stiha. Ako se to uopšte zove ljubav!

Neki Tamo vs Onaj Pravi

Ne pamtim bolji vikend, ni bolji provod...! I dalje pamtim kako ono beše Onaj Pravi izgleda negde u mojoj glavi. Sa svim svojim savršenim osobinama... Ma pljunuti Klark Kent! Moja slaba tačka. Uvek je tu da spasi dan, damu iz nevolje, sa ove planete... Ali istina je da su se proredili fini i pametni, pristojni i slatki dečaci, i naravno štreberi. Da, da, štreberi, moja najslabija tačka! I da, umalo da zaboravim, mora da bude smotan, neodoljivo, slatko smotan! I ako uopšte postoji takav moraću odmah da se policijskim lisicama vežem za njega do kraja života! A ja na to još uvek nisam spremna! I čemu onda potraga za Njim? A šta ako smo se nas dvoje već sreli? Sasvim je moguće. Inače smatram da je baš on moja srodna duša, kompatibilnost 100%, i po svim tačkama optužnice, tj moje lične potere odgovara profilu, od 1 do 10 ocena stručnog žirija, tj mene 11+ , zaboga on jede jednako sporo kao i ja, jedini on na svetu! A ja? Ja prema svojoj srodnoj duši ne osećam, ne osećam... Ne osećam ONO... Nema onih leptirića u stomaku, nema one totalno ludačke euforije, onog gledanja u daljinu sa osmehom na licu koji ne umem da objasnim ni sama... A tako je dobar, i inače tu je činjenica da je po mom mišljenju idealan, i neverovatno mi je drag, teoretski sam izuzetno zaljubljena u njega, tj moj mozak je, ali... Ali u praksi moje srce ne poskakuje kad ugledam taj osmeh, osmeh za 11+. I uvek ću imati u rezervi one policajske lisice negde u zadnjem džepu kad budem bila kraj njega, ali... Ko zna? Možda jednog dana? A dotle, dotle ću uživati u vikendima kao što je ovaj, sa svojom najboljom drugaricom! I u društvu nekih tamo, idealnih nekih tamo, savršenih nekih tamo, "ko zna da li ćemo se ponovo sresti" nekih tamo, nekih tamo sa izuzetno dobrim... dobrim srcem :))) Eh... Neki tamo... Samo da dodam da sam na pitanje "Na skali od 1 do 10 neki tamo je...?" ja spremala da odgovorim, nasmešila se i promašila cela celcata vrata! Ne pamtim zaista bolji provod!

Ako sam dobra nisam glupa!!!

Koliko mi puta samo padne na pamet da nešto zapišem ovde, a sve nekako nemam vremena...
I da, da počnem... U poslednje vreme ne prestajem da razmišljam o onoj čuvenoj "Dobar i budala braća rodjena." Žalosno, ali istinito. Koliko je neko dobar baš toliko ga svi gaze, ni manje ni više! I baš toliko ga ne poštuju. I koliko je neko dobar baš ni za toliko stotina godina mu niko nikada neće reći hvala, ni jedno jedino hvala. Najobičnije hvala. Za svu ljubav, možda tihu, ali bezuslovnu ljubav, za sva žrtvovanja, za sve ustupke, za sve usluge, za od srca pruženu pomoć, za sve one male sitnice... Za sve... Ne! Ni jedno jedino hvala! Ali sve ima svoje granice, pa i dobrota. Pustiš, pustiš, i puštaš ljude da te gaze, ideš kao nekom linijom manjeg otpora, i onda taj neko nagazi samu granicu tvoje dobrote, samo je malo nagazi i onda pukne film, i oteraš ih sve da ne kažem gde... I onda, kada zapušiš usta svima, i kada svi zaneme u njihovim očima vidiš nešto što do tada nisi video, vidiš poštovanje! Poštovanje i nemi aplauz... Ali aplauz za samo taj jedan momenat, momenat u kome ti je pukao film. A za sve one trenutke dobrote? Svašta! Pa tad si bio budala!

I just need a hug!

Tako bi mi legla sad neka kiša, neki pljusak, oluja, neka elementarna nepogoda, da se istutnji... Da oslika sve ono što ja ne mogu, sve ono što ja ne smem, jer već sam i ja počela da verujem u svoju ulogu jake osobe, a istina je da više ne mogu! Ne mogu višeee!!! Najradije bih pokazala sve svoje slabosti, i izgubila se u nečijim toplim rukama, rukama podrške, rukama prijatelja, tolpim rukama. I evo otišla sam, legla sam da spavam, i grlim jastuk, sve čvršće i čvršće ali hladnoća ne nestaje...