I just need a hug!

Tako bi mi legla sad neka kiša, neki pljusak, oluja, neka elementarna nepogoda, da se istutnji... Da oslika sve ono što ja ne mogu, sve ono što ja ne smem, jer već sam i ja počela da verujem u svoju ulogu jake osobe, a istina je da više ne mogu! Ne mogu višeee!!! Najradije bih pokazala sve svoje slabosti, i izgubila se u nečijim toplim rukama, rukama podrške, rukama prijatelja, tolpim rukama. I evo otišla sam, legla sam da spavam, i grlim jastuk, sve čvršće i čvršće ali hladnoća ne nestaje...

19. jun

Jaooo jedva čekam!!!
Raspust počinje 19.juna, i lepota, i sloboda, i život počinje 19.juna i dolazi moj jedini Vlado Georgiev da obeleži početak lepšeg života!!! Euforijaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Ma nije do mene?

Evo sedoh da napišem nešto! Nemam inspiraciju... Već duže vreme. I nisam zaljubljena već duže vreme, tako da je moguće da mi zbog toga manjka inspiracija. Ali zato imam vremena za razmišljanje na pretek, posebno ovih zadnjih nedelja! I pokontala sam tako neke stvari! Ma do mene je! Da, do mene je! I svi oni momenti samoće, najdragoceniji, mometi za pamćenje, momenti za razmišljanja, momenti za snove, i oni momenti tuge, i sreće, svi oni, i daleki i bliski, svi su bili najlepši. Sve vreme bilo je do mene! A ja tek sada vidim to! I am not relationship kind of person! ...i ne bih menjala svoj najlepši solerski zivot ni za šta na svetuuu!

spring

Vrtela je isti stari film...

Hodam ulicom, razmišljam, kao i uvek, ja nikad nisam sama, uvek u mislima razgovaram sa sobom, i u stvarnost me iznenada vrati jedan tako poznat glas, glas koji nisam čula baš, baš dugo. Okrenem se, pogledam-on, isti kao i uvek! Isti onaj kome sam verovatno posvetila svoja prva dela! Moja velika neostvarena ljubav! I videh ponovo sve ono što sam videla i tada, sve ono što sam tada tako volela. Mozda su baš takve neostvarene ljubavi najinspirativnije, u meni je definitivno probudila pisca, i eto... Volim te ja još, na neki način... I po ko zna koji put javio si mi se, podigao malo obrve, na šta sam ja oduvek samo tako padala, iznova i iznova. I odmahnuh i ja tebi, nasmejana, ipak: Eh, ja sam se ložila na tebe... I sasvim iznenada, moj osmeh posvećen tebi, spazio je i tvoj drug koji je tu na klupi ispred tvoje zgrade sedeo sa tobom, ja ga nisam ni primetila, videla sam samo tebe, i začuh još jedno "Ćao!" i tek tada videh i njega... Njega... Ali on je karakter nekog sasvim drugog filma...

nikada

Nema me...

Ne znam...

Ona

Umela je kišobran otvoren da nosi
a ni otkuda ni traga od kiše!
Sa olovkom u ruci i cvetom u kosi
umela je noćima da sedi i piše!

Znala je da voli puno i nespretno,
i tom ljubavlju da se inspiriše!
Sedim na prozoru, pogledam setno
odraz svoj u oknu, nje tu nema više!

Nestala je sa snovima svim,
sa u pisanju provedenim noćima,
sa inspiracijom, i poznatim onim,
onim sjajem u krupnim očima!

Sa prozorskog okna razliva se kiše kap,
od kada je nema kiša neprestano lije,
u mojoj duši za njom uvek će se čuti vap
i pitanje zašto u odrazu mom više nije?

Ivana Mladenović