Ako sam dobra nisam glupa!!!

Koliko mi puta samo padne na pamet da nešto zapišem ovde, a sve nekako nemam vremena...
I da, da počnem... U poslednje vreme ne prestajem da razmišljam o onoj čuvenoj "Dobar i budala braća rodjena." Žalosno, ali istinito. Koliko je neko dobar baš toliko ga svi gaze, ni manje ni više! I baš toliko ga ne poštuju. I koliko je neko dobar baš ni za toliko stotina godina mu niko nikada neće reći hvala, ni jedno jedino hvala. Najobičnije hvala. Za svu ljubav, možda tihu, ali bezuslovnu ljubav, za sva žrtvovanja, za sve ustupke, za sve usluge, za od srca pruženu pomoć, za sve one male sitnice... Za sve... Ne! Ni jedno jedino hvala! Ali sve ima svoje granice, pa i dobrota. Pustiš, pustiš, i puštaš ljude da te gaze, ideš kao nekom linijom manjeg otpora, i onda taj neko nagazi samu granicu tvoje dobrote, samo je malo nagazi i onda pukne film, i oteraš ih sve da ne kažem gde... I onda, kada zapušiš usta svima, i kada svi zaneme u njihovim očima vidiš nešto što do tada nisi video, vidiš poštovanje! Poštovanje i nemi aplauz... Ali aplauz za samo taj jedan momenat, momenat u kome ti je pukao film. A za sve one trenutke dobrote? Svašta! Pa tad si bio budala!

I just need a hug!

Tako bi mi legla sad neka kiša, neki pljusak, oluja, neka elementarna nepogoda, da se istutnji... Da oslika sve ono što ja ne mogu, sve ono što ja ne smem, jer već sam i ja počela da verujem u svoju ulogu jake osobe, a istina je da više ne mogu! Ne mogu višeee!!! Najradije bih pokazala sve svoje slabosti, i izgubila se u nečijim toplim rukama, rukama podrške, rukama prijatelja, tolpim rukama. I evo otišla sam, legla sam da spavam, i grlim jastuk, sve čvršće i čvršće ali hladnoća ne nestaje...

19. jun

Jaooo jedva čekam!!!
Raspust počinje 19.juna, i lepota, i sloboda, i život počinje 19.juna i dolazi moj jedini Vlado Georgiev da obeleži početak lepšeg života!!! Euforijaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

Ma nije do mene?

Evo sedoh da napišem nešto! Nemam inspiraciju... Već duže vreme. I nisam zaljubljena već duže vreme, tako da je moguće da mi zbog toga manjka inspiracija. Ali zato imam vremena za razmišljanje na pretek, posebno ovih zadnjih nedelja! I pokontala sam tako neke stvari! Ma do mene je! Da, do mene je! I svi oni momenti samoće, najdragoceniji, mometi za pamćenje, momenti za razmišljanja, momenti za snove, i oni momenti tuge, i sreće, svi oni, i daleki i bliski, svi su bili najlepši. Sve vreme bilo je do mene! A ja tek sada vidim to! I am not relationship kind of person! ...i ne bih menjala svoj najlepši solerski zivot ni za šta na svetuuu!

spring

Vrtela je isti stari film...

Hodam ulicom, razmišljam, kao i uvek, ja nikad nisam sama, uvek u mislima razgovaram sa sobom, i u stvarnost me iznenada vrati jedan tako poznat glas, glas koji nisam čula baš, baš dugo. Okrenem se, pogledam-on, isti kao i uvek! Isti onaj kome sam verovatno posvetila svoja prva dela! Moja velika neostvarena ljubav! I videh ponovo sve ono što sam videla i tada, sve ono što sam tada tako volela. Mozda su baš takve neostvarene ljubavi najinspirativnije, u meni je definitivno probudila pisca, i eto... Volim te ja još, na neki način... I po ko zna koji put javio si mi se, podigao malo obrve, na šta sam ja oduvek samo tako padala, iznova i iznova. I odmahnuh i ja tebi, nasmejana, ipak: Eh, ja sam se ložila na tebe... I sasvim iznenada, moj osmeh posvećen tebi, spazio je i tvoj drug koji je tu na klupi ispred tvoje zgrade sedeo sa tobom, ja ga nisam ni primetila, videla sam samo tebe, i začuh još jedno "Ćao!" i tek tada videh i njega... Njega... Ali on je karakter nekog sasvim drugog filma...

nikada

Nema me...