Plen ili lovac?

Svejedno. Sa njim mi je svejedno.

Znam da hoda iza mene. Osim što to znam, ja to i osećam.

Ja ću ići veoma, veoma polako a ti pusti korak i stigni me.

Zar nisam savršeni plen. Ne samo što se ne otimam, nego želim da se potpuno prepustim.

Ali... Dobri dečaci se izgleda ne igraju tako?

Dobri dečaci čekaju na jebenim raskrsnicama po pola sata!

A da upadnem u neku rupu (sva sreća ima ih na svakom koraku jer se nešto kao radi) pa da te čekam u toj rupi dok ne stigneš i spasiš damu u nevolji?

Ali s obzirom na moje sposobnosti nešto više mi se smešio neki višestruki prelom nego da to izvedem kako treba. A i previše je to truda za jedan plen!

Ali da me sav taj trud zapravo ne čini lovcem?

Plen koji želi da bude ulovljen zar nije samo mamac jednog lovca?

Ko bi ga znao?

Medjutim ne mogavši da izbijem tu misao iz glave reših da ipak izmenim taktiku.

Ja ću da skrenem s puta, taman završim nešto od obaveza koje imam, nešto sitno, kratko. Znam, znam da će onda ne samo da me stigne nego i prestigne. Ali nije bitno. Vratiću se na taj isti put i sustići ga. Lakše mi je da ja njega lovim nego da čekam da budem ulovljena.

Medjutim dobri dečaci se izgleda ne igraju ni tako.

Dobre dečake usput saberu drugari, šta li već?

I tako, svejedno mi je bila ja plen ili lovac s njim uvek nekako ostanem praznih ruku.

Pa da, kad razvijam sve svoje taktike glupe, umesto da se lepo okrenem i stojim dok me ne stigne.

Pa šta ja znam? Možda se dobri dečaci baš tako i igraju?

Istina, ne umem s njim, ali to ne znači da ne mogu da pokušavam iznova i iznova.