The hardest part about moving forward is not looking back

Biće bolje., govorila je uporno i svakodnevno.

Izvini! Izvini ako nisam savršena i ako si nezadovoljna, i ako želiš da ja budem bolja... Ja ta tvoja nerealna očekivanja ne mogu da ti ispunim.

Rekla je kako nije ona nezadvoljna mnome, kao što ja mislim, nego sam ja nezadovoljna i ja nisam srećna, kao i nekad rekla je i sada kako ja ne umem da se radujem, i ona to što mi i priča, priča jer ne zna šta da mi kaže, da me uteši, da meni bude bolje, e sad što je to ne vidim tako to je moj problem. Kao i sve ostalo. Sve je moj problem, jer sam ja kaže dovoljno matora da nikome ne polažem račune i da se organizujem kako hoću ne bih li bila srećna, a ja što ne umem to je opet moj problem, jebem li ga.

A ja? Kako se ja organizujem?

Pa preživela sam prvi ispitni rok u svom životu, položila sam 6 ispita, koliko sam i planirala, stigla sam da se tu i tamo još i vidjam sa mojim drugaricama, s nekom manje, s nekom više, ali sve u svemu stigle smo i da se šetamo, gledamo filmove, serije, idemo u pozorište, bioskop, na svirkice, kolače i imale vremena još za neke sitnice tipa trač partije.

Sve u svemu mislim da organizacija nije problem.

Možda ja zaista samo ne umem da se radujem?

Možda će i biti bolje.

Sve se da naučiti.

p.s. Srećan rodjendan, Ivana!