Na vašu želju:
Par rečenica o muzici, filmovima, knjigama:Reči... Najvažniji deo pesme po meni! Ako mi se reči dopadaju, to je to! A uglavnom one sečivenske pesme, što reče neko, mogu meni da se dopadnu. I zaista te tužne pesme imaju najlepše reči. A ima ih tako mnogo, nebrojeno mnogo, i kao da su stvorene samo za mene.
samo mali izbor:
dodirni mežena bez imenasvadbarskim sokakomŠto se tiče filmova tu sam već slobodnija. Tu već eksperimentišem sa žanrovima. Sva sreća pa obožavam komedije, jer bih možda nekada zaboravila da se smejem. Dude, where's my car? mi je definitivno omiljena komedija. Kad taj film više ne bude mogao da me nasmeje znaću da sam samo klinički živa. Dobrih filmova, zaista ima dosta, i to iz raznih žanrova. Naravno ja se verovatno ne bih zvala Ivana Mladenović da ne volim ljubavne filmove, i da ne plačem sa Mic kad ih gledamo, budalice, ali takve smo. Ipak bih izdvojila Eternal sunshine of the spotless mind, jer je definitvno imao najjači utisak na mene, pogledajte ga!
I niko nije pomenuo serije, ali ja moram, jer sam nevidjeni zavisnik! Smallville. Serija kojoj sam najodanija. Zahvaljujući kojoj verujem u Supermena. I u Clark Kenta. I u čuda. I u to da je u redu biti drugačiji. Zahvaljujući kojoj i nisam baš normalna.
Knjige su već nešto drugo... Knjiga u ruci. Nežno okretanje svake sledeće stranice. Intimnija je veza s knjigom. Ono što ja najviše volim i cenim kod knjiga je neizvesnost. Mrzim kad po prvoj rečenici mogu da pretpostavim svih 300ak stranica. Ne volim da preskačem redove. To mi je kao varanje. A svako ima svoje rituale. Nadja, na primer, voli da pročita prvo kraj, tako ona kupuje knjige, inače, i onda na osnovu kraja vidi da li je. A meni je najbolji onaj osećaj kad dodjem do kraja i i ne sanjam šta će na tim poslednjim stranicama da piše, e tad se oduševim, još ako je tužan kraj, pun pogodak. Poslednja knjiga koju sam pročitala van školske lektire je Remarkova Noć u Lisabonu, pozajmila sam od drugarice ono dok je Vera bila u bolnici da bih skretala sebi misli. I zaista je prelepa knjiga. Preporučujem je. Inače, Momo Kapor je jedan od mojih omiljenih pisaca. Oduševljava me.
Iz svega gore napisanog zaključujemo da sam ja ona koja obožava tužne priče, naročito ljubavne, i da se truje istim, a ovamo se u životu nada srećnom kraju.
o stavovima koje si promenila tokom tih 19 godina i o stvarima koje si shvatila i naučila u životu...:
Ne mogu a da ne pomislim da su možda baš sve te pesme, filmovi, knjige krive za sve. To što ne umem da živim u sadašnjosti, već živim u snovima. Ipak, dosta sam ja naučila od života. Ne znam samo da li da mu budem zahvalna na tim lekcijama, ili ne?
I mogla bih ja sada da prosipam pamet, ali neću da gušim. Makar ne mnogo! :)
Život me je naterao i morala sam da naučim da prihvatam da se loše stvari dešavaju i dobrim ljudima. Saosećam ja sa tudjom boli, ljudski je to. Ali ipak se trudim da maksimalno štedim sebe. U suprotnom bih brinula sve brige ovog sveta. A shvatila sam da ja ipak imam neku drugu ulogu u životu. Koju? Još uvek ne znam.
Ovaj savremeni svet me je takodje primorao da se okrenem sebi! Da pazim na sebe, da se trudim da ugadjam sebi, da volim sebe. Jer, niko to ne ume bolje od mene!
Ljudi su bili tu i odlazili, shvatila sam da je najvažnije vreme provedeno sa njima, da su bitni oni momenti "Jao, jel se sećaš onda kad smo onda..." ili "Neću nikad da zaboravim..." i zato se trudim da svojim prijateljima i članovima porodice činim, onako kako oni sami sebi čine, i da one svoje kutije popunim što većim brojem svojih slatkih gluposti koje ja rado zovem uspomenama.
Smatram da sam sve ono najvažnije obuhvatila!
Da, inače smatram da sam dosta rano sazrela kao čovek, ostavši rano bez oca, morala sam postati "veliki" čovek preko noći. A kao žena, tu sam još uvek na onom stupnju devojčice. Pitam se da li će se to ikad promeniti? Ne znam.
