Neka... Ne diraj...

I ne znam zašto ali uzeh da posle par godina ponovo pogledam svoj omiljeni film. Nisam sigurna da mi je i dalje omiljeni. Htela sam da igram na sigurno, da pogledam nešto što znam da me je jednom oduševilo. Međutim nisam uspela da oživim tu emociju, to oduševljenje. Zatim sasvim slučajno ovih dana naleteh i na film snimljen po jednoj od mojih omiljenih knjiga. Ne mogu da se oduprem utisku da nije do mene, već do toga što film nikada zapravo nije mogao da parira knjizi. Pitam se da li postoji ijedan film rađen po knjizi, a da je bolji od knjige. Makar neki izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ili je knjiga bez sumnje uvek bolja? I da li ono što se jednom oseti, oseti se tada, a kasnije nikada više na taj isti način?

A šta bi sad radila da se zaljubiš?, pitala me je.

Ne znam., rekoh. Ne mogu da zamislim.

I zaista ne mogu ni da zamislim. Ali očigledno ne isto što i nekada...

Možda da pročitam ponovo knjigu? Čini mi se da je film nije verno dočarao. Ne tu emociju, ne one scene koje sam tako jasno videla čitajući je, a sada su na filmu izostale. Umesto njih su prikazane neke kojih se uopšte ne sećam. Možda je ipak bolje da ih ostavim u sećanju? Tamo je bolje.

Zašto jedna lasta ne čini proleće?

Srećan Božić, pre svega!

Meni lično, nikad tužniji, a omiljeni mi je praznik. Nedostaju mi i otac, i Vera, možda i više od oca. I neodstaje mi brat koji je ceo praznik proveo dole spavajući. Nedostaje mi onaj porodični duh, osećaj pripadnosti. Gde je moja porodica? Gde ja pripadam? I nedostaju mi svi oni koje volim! Verovatno otuda moja ovogodišnja novogosišnja rezolucija da i kad me iznerviraju dragi ljudi ne dozvolim da to zaseni sve one lepe trenutke koje smo delili. I mrzim što sam dozvolila patetici da mi zaseni ovaj dan, jer zaista volim Božić!

Da l' si samo vera ti Vera il san? Moja Vera...

-Ništa, zar ne?, pitala sam.
-Nema... Ali biće., dodala je ona žena kad sam već polazila sa uplatnog mesta Narodne lutrije.
Kada? I zašto li sam uopšte mislila da se vera dobija na lutriji? Možda zato što sam je uvek igrala sa Verom? Nedostaješ mi, znaš? Svakog jutra, kad iznova shvatam da nećemo zajedno doručkovati i gledati tv, i da me nećeš ispratiti na fakultet, a ni dočekati, a ne znam šta mi od svega toga teže pada. Šta mi više nedostaje? Možda tvoji saveti, i ono tvoje navijanje za mene i svaku moju glupost. Niko ne ume da navija tako. Ne kao ti, znaš? Najviše mi ipak nedostaje tvoja vedrina, onaj tvoj optimizam, to stanje duha, ne znam kako da to nazovem. Kako ti je polazilo za rukom da ne kloneš ni kad je teško i čini se da nema izlaza? Kako si verovala u bolje sutra? Zašto? Ja ne umem. I muka mi je od ovih mojih usiljenih i veštačkih osmeha, na koje znam da ne bi bila ponosna. Šteta što nisam više na tebe. Što to nisam uspela makar da prinaučim od tebe. Možda još uvek nije kasno? Ne znam... Ne znam verujem li u to. Ironija, imala sam najjaču Veru, a sad vere ni za lek.

I?

-I?
-Ništa posebno.
-E jebi ga.
-Jebi ga. To je problem sa očekivanjama. Uvek se razočaraš.
Dok sam ponovo vrtela ovaj razgovor u mislima čula sam zvuke meni dragih pesama. Otišla sam do prozora ne bih li ih bolje čula. Dopirali su iz sobe ispod moje, sobe mog brata. Kod njega je moj kompjuter, otud i moje pesme. Posmatrala sam prolaznike dok su se zvuci peli naviše do mene i dalje. U jednom trenutku pogled mi zastade na liku kog sam poznavala iz osnovne škole iz viđenja. Uzrečica mu je bila "Život je pas.", a možda je i sada, ne znam. I tako smo ga i zvale moje drugarice i ja, iako smo mu znale ime. Mršav, uvek nekako skromno obučen, gotovo kao prosjak, sa svojom uzrečicom "Život je pas" i svega 13, 14 godina, izgovaravši je sa nekom pomirljivošću. Ludak, mislile smo tada. A ko zna? Možda nije problem u očekivanjima. Možda je problem u životu. Možda je život zaista pas.

Zato

Duša mi je umorna.
Ležala bih. Zatvorenih očiju. Sa rukama ispod glave. Ne osećajući ništa. Ni bol. Ni radost. Slušala bih dok se skidaš. U ritmu kišnih kapi koje za sobom ostavljaju miris sparine i tek procvetale lipe. I ćutala bih.

NEneRVIRANJE

Danas sam rešila da se ne nerviram. Za sve koji bi mogli da me nerviraju i obasipali me raznim materijalom za nerviranje, rekla sam da su laž. I išlo mi je dobro, sve dok nisam stigla do ćoška svoje ulice. Ne znam kako, ali tada sam se pogubila i pomrsila sve konce koje sam do tada koliko toliko držala u rukama. I iznervirala sam se u trenutku. Zbog... Zbog svega. Zvonila sam uporno i nervozno dok mi najzad nije bilo otvoreno. Ušla sam u svoju sobu, bacila torbu, jaknu i ostale sitnice na već postojeći lom i sebe na nenamešteni krevet. Uključila sam kompjuter i pustila neki ljubavni film koji sam pre neki dan skinula i zapazila nekoliko zanimljivih scena kada sam proveravala da li moj kompjuter može uopšte da ga pročita, zbog stare grafičke. Veoma zanimljivih scena. Medjutim ja ne bih bila ja kada i tada ne bih razmišljala. A gledajući razmišljala sam o činjenici da ne postoji nijedan film o nerviranju oko rasporeda ispita, kolokvijuma i sličnih obaveza, o svakodnevnom ponavljanju tih datuma, razglabanju kako su nehumani, i tako sve u krug, i neučenju kao protestu, o nerviranju oko loma i nemrdanju prstom u znak protesta, o usamljenosti i onih sat-dva provedenih na klupici na keju u druženju sa čokoladom i nedeljenju sa nekim udaljenim za samo jedno "Halo..." u znak protesta, o razočaranosti u život a neshvatanju da je bitno samo krojiti način života po sreći. Jer svaki je život lep. Čak i onih neželjenih osam života u mojoj šupici.












Odoh da živim nešto vredno ekranizovanja!

Ivana, dosadna si!

Gnjavila sam uporno Garislavu dok smo još jedan petak u nizu provodile izležavajući se, ja u krevetu gledajući Ranjenog orla po ne znam koji put, treći valjda, i uzdišući za glavnim glumcem, kao kakva šiparica što bi oni u seriji rekli, a ona dole ispred grejalice nagrejavajući se i gledajući me kroz skoro spuštene kapke misleći "Kol'ko si ti neiživljena! I pusti me da spavam...". Ubedjena sam da bi mi to i rekla da može. Štipnula sam je još par puta po obraščićima i pustila da spava.

Jer u pravu je. Ne mogu da poreknem, da je saspem argumentima i njima oborim tu njenu teoriju. Dosadno mi je. Usamljena sam. Da, ja bih da živim. Ja bih da živim! Ne u ova četiri zida. Ne, ne ni u ta četiri zida. Ja bih da živim negde gde neću ni primetiti da zidovi postoje!