Život kao brucoša

Hm... Ne znam kako da naslovim ovaj tekst? Smisliću usput već. Naslov? Šta je to naspram onoga što imam da kažem? A ispričaću vam kako su protekle prve dve nedelje mog studentskog života. Jeste.
Još jedan novi početak. Početak studentskog perioda mog života. Sve je počelo "svečanom" dodelom indeksa 1. oktobra. A onda je počeo nesvečani deo studiranja. Koji će traaajati. I namerno sam sačekala da prodju dve nedelje, pa da sumiram prve utiske. Jer nije mi bila dovoljna ona prva nedelja, realno. Kad sudim već, o nečemu trenutno veoma bitnom u mom životu, onda ću da sudim kako treba. Da malo duže razmatram činjenice. Činjenice? Pa prve nedelje sam bila dosta pogubljena. Predavanja imamo svi zajedno, mala nam je grupa, a amfiteatar veliki, ima i više nego dovoljno mesta. Mada mogu vam reći, neudubno ono, mnogo, deluje onako ne znam ni sama kako, verovatno akademski, ali je neudobno, samo tako. Kako smo svi zajedno na predavanjima, društvo dakle svo tu, uvek u istom amfiteatru, uvek u isto vreme, od 15h, i onda se tu snalazim prilično lako. Kad već dokačih temu društvo, ima nas iz gimnazije dosta, za sad se najviše držim njih, poznati ljudi, šta znam, tako to uvek biva, u početku makar se uvek držiš onih koji su ti poznati, vremenom ti i ostali ljudi postanu poznati i onda od svih tih ljudi profiltriraš one koji valjaju i sa njima se družiš. E vežbe? Vežbe su već nešto drugo. Svaka je na različitom delu fakulteta. Pod tim sam podrazumevala ono da sam pogubljena. Dok sam pokapirala gde je koja laboratorija, s kim sam u grupi, ko se kako zove, pa raspored vežbi dok sam popamtila, uf. pa onda pauze izmedju vežbi i predavanja, za ove duže dodjem kući, jer sam na 10 minuta maksimum od fakulteta, a za kraće ili neke srednje kad me mrzi visimo u klubu, pijemo kafe, čajeve, doručkujemo...
Što se tiče samih predavanja i vežbi... Šta da vam kažem? Neka su manje nezanimljiva neka više! :) Uzmimo etiku za primer. Mnooogo nezanimljiva. Farmaceutska etika i socilogija. Deluje obećavajuće po nezanimljivosti, ali mnogo je nezanimljivije jer nam je drži profesorka medicinske etike. I pogadjate, bolela je ona stvar da prilagodi program nama. I onda slušamo gradjansko vaspitanje za doktore. Ne spavati sa pacijentima, eutanazija=ubistvo, ne smete operisati ljude bez njihovog pristanka, dobro neću, obećavam, Hipokrat, nešto, nešto... I onda zaključak ako vi lekari (možda joj nisu rekli da smo mi budući farmaceuti, a ne lekari) ne znate da se ponašate, šta onda obični smrtnici da rade? Ne primati koverte, to je zaboravila da kaže, pretpostavljam. A možda će to reći na sledećem času, dodavši pritom: Mislim ne primajte one obeležene, i samo u četiri oka, princip primanja: desna ruka, levi džep, jel to jasno?
Onda tu idu nama poznati predmeti, kao što je hemija (opšta hemija sa stehiometrijom), koja je po meni najbolje organizovana katedra, verovatno zato što je to u stvari glavni predmet naših studija, tako da ta predavanja najradije pratim, a i profesor ima i neka reći ćemo zanimljiva mišljenja o životu koja voli da kombinuje sa hemijom, kao npr da kao što dva elektrona istih spinova ne mogu u istu kućicu, tako ni dva čoveka istih polova ne mogu, čista hemija, kaže, bez čijeg poznavanja džaba bilo konja vranih po livadi razigranih, jer voli isto tako da i mišljenja o hemiji kao nauci kombinuje sa stihovima, citatima iz filmova, i mnogim drugim mislima iz života. Dalje kao što su fizika, matematika na kojima komentarišemo kako bi naše profesorke iz gimnazije banovale ove sa faksa zbog izbacivanja glupih defki i još glupljih i lakih primera, makar je za sad tako jer se sve svodi na obnavljanje celokupnog gradiva iz gimnazije, brzinsko obnavljanje je u pitanju, pa engleski, gde mene akcenat profesorke podseća na akcenat ruskih mafijaša po američkim filmovima, pa anatomija. E sad, anatomija. Nama iz gimnazije to dodje najteže za sada, jer se nismo pre sretali sa tom gomilom latinskih naziva. A posebna priča su vežbe iz anatomije. Prve vežbe nakon predjenog koštanog i zglobnog sistema i sad pokazuje onaj asistent kako se dve kosti zglobljavaju i kaže, to što ovaj zglob ne izgleda baš kako treba i neproporcionalno to je zato što to nisu koske od istog čoveka. Da, prave su kosti, te nam pokazuju kad svaku kost zasebno sa svim svojim delovima posmatramo, a imaju i ceo kostur, školski, takav ste već vidjali. A sledeće vežbe, njih ćete imati u sali za disekciju, pošto smo sa mišićnim sistemom završili, pa bi bilo lepo i to da vidite. Da, naročito lepo. Ne mogu da verujem da ću prvog golog muškarca u životu da vidim mrtvog., komentarisala je koleginica iza mene. Imala si 19 godina da to odradiš i nisi, prema tome... Ko ti kriv?, zadirkivala sam je. I tu nije kraj odvalama. A čekaj, ako ćemo mi da gledamo mišiće jel to znači da nećemo da gledamo žive mrtvace nego odrane? pita me Ema. Pa meni nije bilo tako strašno, razmišljala sam kako to što gledam to su preparati, a ne da su to nekad bili ljudi. A liči na suvo meso, složili smo se svi. I zatim dodje biologija, sa humanom genetikom, i petak, i to prvo vežbe, i gledanje kroz mikropskop, i svako ima svoj mikroskop i sve sam radi, i gleda, tu sam primer ostalima, pa posle i predavanja gde se već toliko smorimo, jer je petak popodne, i onda to jedva izdržimo. Nalevamo se kafom, i to onom lošom, sa automata, i brojimo minute do vikenda.
I tako prodjoše i te prve dve nedelje.