Dreams can come true!

Lepo mi je ovih dana!
Ispunio mi se jedan od najdražih snova, tako dugo sanjan! Zagrlila sam Vladu Georgieva!!! Mnogo lepo veče, neopisivo! Nakon ko zna koliko vremena blistala sam! I još uvek prosto blistam. Veliko hvala dugujem mojoj Mic, naravno, da mi nije nje ne bih ni otišla. Ali podjednako veliko hvala dugujem jednoj Sanji, neodoljivo luckastoj Sanji koju sam prvi put videla u životu! Prišla je i rekla: "Samo budi strpljiva, ali uporna! U svemu!" I tako puna pozitivizma prenela ga je malo i na mene! Jer ja sam dovoljno smotana, ovakva kakva jesam, i nikad se ne bih usudila da pridjem tako blizu svojim snovima. Ali, njoj je to polazilo za rukom, tako lako. I uhvatila je Sanja njegov pogled, on je pružio ruku i eto nas dve, odjednom, pored Vlade Georgieva. :) Osećaj? Leptirići u stomaku! :) Sećate se kako to izgleda? Ja sam prosto zaboravila. Sve do sad!
Inspirisana, rešila sam da probam još po nešto što se inače nikad ne usudjujem da učinim. I tako sam se prijavila i za neki literarni konkurs. Nema nagrada, nikakvih, objaviće ono što im se bude dopalo, ali i to je neki početak. Videćemo već! Jedan po jedan san! Ipak sam ja dojučerašnja kukavica, i to nevidjena kada su snovi u pitanju!

Ne, nisam tužna... Mama, ne... Ne, ne, ne boli me...
Nemam vremena za bol, jer moji prijatelji su tu! Uvek su tu da me vade kad mi je najpotrebnije. Nadja, da mi uvek pravi društvo, da zajedno pevamo Kiše jesenje, našu pesmu, da šetamo, i dugo šetamo, držimo se za ruke, i razgovamo o svemu... Mic, da oduševljeno prati dok joj čitam sve svoje pesme i pesmice, i pričice, da pravi sneška sa mnom, da nam se uglavno iste gluposti dešavaju kada se zaljubimo, i da "ćutimo" za vreme časova nemačkog... Ema, da čini našu školsku klupu potpunom, my study buddy allways and forever, i da uvek kvari posao tišini u koju bih ja u suprotnom potonula, a i da mi se naduri povremeno, reda radi, i da mi udeli kompliment, ali samo kada zaslužim, znači jednom u sto godina, ali to su najiskreniji komplimenti... I još mnogo, mnogo, mnogo toga... Ako sam ikada rekla nešto što nisam smela, oprostite mi! Ne želim više da budem nervozna, da se ljutim, da osećam da se udaljavam od vas! Ne želim! Bez vas moj život bio bi prazan!
I evo naišao je moj novembar, moj decembar, moj bedak... Ali... Nije sve bilo kao i uvek! Nisam bila sama! I zbog toga vam neizmerno hvala, sve vas voli vaša Ic! Tu je, hronološkim redom, bila Nadja, da mi pokloni najlepši buket belih ruža, Brana, da mi peva danima vežbajući za interni čas, na kome smo joj Nadja i ja rado aplaudirale, Bane da me pozove i kaže: "Ej, imam dve karte za pozorište, hoćeš da idemo?", Nikola, da i uporkos najgušćem rasporedu nadje vremena da se sa Nadjom i sa mnom prošeta parkom, i kejom, Ema da lista sa mnom ko zna koliko knjiga na sajmu, dok nismo probrale najzad par komada, Mic, da "ne plačemo" uopšte, gledajući najromantičniji film ikada The Notebook... I naravno moja majka da kada sam je u nedelju ujutru, jer sam znala da danas ipak nećemo moći, a da ja ipak neću moći da se oduprem toj potrebi, probudila i pitala "Jel ćemo da idemo?" odmah ustane i podje, i tamo zapali cigaretu, i dugo, dugo stoji sa mnom na grobu moga oca, njenog muža, dok je vetar duvao.

Obično uvek i sličnim danima...

Samo se naježim kada se prisetim, i opet onu istu zimu osetim...
07.12.2002. Šta sam tad znala? Sa jedanaest godina? Ništa. Sada je to ništa malo manje, samo malo, neprimetno malo manje, ali je i dalje ništa. Jedino što sam tada znala i živela sa tim mučnim saznanjem danima, nedeljama, mesecima je to da će mi jednog jutra saopštiti da je taj dan došao, pitanje je bilo samo danas, sutra, kada? I 07.12.2002. rano ujutru ušla je mama u našu dečiju sobu, probudila nas, nije morala ništa ni da kaže, oči su kazale sve.
I uvek mi se u ovo doba godine sve vrati, i uvek tako počinje, tonem, osećam kako tonem, a ne radim ništa povodom toga. Sve mi se vrati, ta nevidjena hladnoća, vetar, sneg, tuga... Oštra zima, nema šta. Sećam se mnogih pogleda, očiju, pruženih ruku, ali sve su to nejasne slike, u pamćenje su se urezale samo oči moje majke, i nečije ruke, sećam se jasno nečijih ruku, ne znam ni čijih, sve vreme su bile položene na mojim ramenima, i sećam se tog grumena zemlje koji sam držala u rukama i držala i držala, dok su mi se suze slivale niz obraze, a pahulje snega padale po meni, i dugo sam stajala tako nepomično, dok me one ruke nisu povukle, želeći da me sačuvaju od hladnoće, od svega, i samo sam ispustila onaj grumen zemlje iz ruku koje nisam više ni osećala i pošla sam.
Sedam punih godina je prošlo. A mene, mene svake godine u ovo doba nešto vuče u prošlost, i na ovaj dan uvek završim na istom mestu. Na grobu svoga oca.

Na durske akorde se paučina hvata

Ja jednostavno ne umem da furam sreću! I evo počinje, nezaustavljivo ponovo tonem u svoj svet. Odlutam često... I uvek dodje D-moll. I foliram se ja, trudim se da drugi ne primete, i oni koji me ne znaju padaju na tu moju glumu, ne vide dalje od te predstave u par činova koju ja maestralno igram već više sezona, ali... Postoje i oni koji me znaju. I neko me uvek provali. Majka. Oči moje izdajice! Šta ti je? Tišina... Ne odgovaram, ležim, gledam u neku tačku na plafonu, ni u jednu odredjeno, nego eto tako bezveze. I ćutim. Jer otkud znam šta mi je! Suvišna pitanja. Sve mi je! Novembar mi je, decembar mi je, život mi je... Je*em li ga! Odgovaram ja tako, ali u sebi. Ćutim i dalje. Ma ti si sva uvrnuta! Ne odgovaram ni na to. Mada priznajem joj trgla me je tom konstatacijom, nije lako čuti tako nešto od rodjene majke, jer ako me ona najbolje poznaje da li to onda znači da je to tačno? Da li sam ja zaista asocijalna ličnost? Da, da, tu mi je dijagnozu postavila. Ugasi svetlo, molim te! To nije rešenje! Šta ćeš tad sama u mraku, kad ugasiš i poslednje prijateljstvo? ugasila je svetlo i izašla. Još jednu noć sam izgurala sama... Ali dokle ću moći tako? Glupi D-moll! Neki bi to prosto tugom nazvali, nije to, šta je tuga za D-moll... Vuče mi rukav, idemo... Znam taj put, to je prečica za bol.

Seta, obavezna seta

26.10.2009. Sv. Jovan Zlatousti. Danas je slava moga oca. I počinje, nezaustavljivo počinje... Počinje prošlost. Vraćaju mi se uspomene, stiže me seta. I nisam tužna sve vreme, ali... Kao i uvek u ovo doba godine.
Brašno se raspršilo po čitavom stolu, Vera daje instrukcije, dodaj još soli, još malo ulja, sad mesi... A mene nešto pritiska u grudima, osećam da ne dolazim do vazduha, što se više trudim sve manje vazduha uzimam. Otvori malo, molim te. Ne, kako sad? Ne sme da nazebe testo, splasnuće. I vidim i sama da mi nimalo ne ide, jedva stojim na nogama, i prosto mučim ono testo... Vazduha ni od kuda. Sela sam. Pustila ruke da beživotno vise onako sve u brašnu i testu. Zatvorila sam oči, i žmurila i žmurila i žmurila par minuta. A slike se samo redjaju u glavi. Razbistri mi se malo, veoma brzo. I nastavila sam, i napravila sam slavski kolač, jer moje glavne karaketeristike su upravo te, ne ostavljam započeto nikada, teško odustajem, gajim i dalje očevu i moju tvrdoglavost, ne odustajem ja od tvrdoglavosti, nikada!
Srećna slava, domaćice. Srećna slava, Ivana!

Neke druge igre

Ili se možda i mi i dalje igramo? Samo nekih drugih igara, sa drugačijim pravilima, pravilima koje niko ne zna i koja se non-stop menjaju.
on (usamljen i navodno neshvaćen): Želiš da se vidimo?
ona (nezainteresovana za ovu ponudu, za njega uopšte): Biću iskrena, ja sam za nešto ozbiljnije, a znam da ti to ne možeš da mi pružiš, tako da... Razumeš, zar ne?
on (u želji da više ne bude usamljen, da ga neko konačno razume): I ja sam dosta razmišljao u poslednje vreme i shvatio sam da i ja želim to isto. S tobom.
ona (zbunjena, na korak da ponovo odbije, ali...): Ozbiljno?
Ipak nudi joj ono što traži, a niko drugi ne nudi. Servira joj, samo njoj tu na poslužavniku, na dohvat ruke. uzmi sve što ti život pruža! ili tako nekako... Hmmm...
on (misleći da je to ono što želi): Najozbiljnije.
ona (već ozbiljno razmišlja o njemu): Pa, ne znam. Možda sutra?
on (hladno i već uplašen time što sam predlaže): Važi, dogovorićemo se.
Ali da li treba uzeti i ono što nam se nudi ali servirano na sasvim pogrešan način, u sasvim pogrešnoj formi, u formi njega?
ona (i dalje razmišlja šta zapravo želi): Otkud ta iznenadna promena?
on (trudi se da i dalje bude ozbiljan): Shvatio sam da želim da se skrasim.
A nimalo ne zvuči tako.
ona (već i sama uplašena tom novonastalom situacijom, uvidja da se vezuje na silu nekim nevidljivim nitima, nekim obavezama, vezuje se za njega): Čujemo se sutra, onda!
sutra...
prekosutra...
.
.
.
nikada...
On jednostavno nije spreman, i ona još uvek nije ni dozvolila toj misli da se malo vrti po njenoj glavi on je već plaši onim što je ona predložila, obavezama, znajući da je to sada jedini način da se iz toga izvuku, jer još uvek ne želi to što joj nudi, samo laže sebe! Želi neki izlaz iz samoće, da pobegne od samog sebe, nadajući se da će utočište pronaći u njenim očima, osmehu, poljupcima... Ali ona to ne može da mu pruži! Ona ga jednostavno nikada nije želela!

Tetka, tetka, hajde da se igramo!

Ceo vikend sam provela u Prokuplju, na slavi kod mojih iz familije. Drago mi je što sam ih videla sve. Baš mi je bilo lepo sa njima. Igrali smo se sve vreme moj bratanac, bratanica i ja, umoriše me malo. Nemam više kondiciju za takve stvari a i odvikla sam se, mada uspela sam da ponovo pronadjem čar u tim dečjim igrama. Sa bratanicom sam se igrala i na netu, da, visile smo na sajtovima igricezadevojcice.com i igricezadevojcice.net i sva je slatka, uvalila mi se u krevet ujutru da me budi pa smo se zajedno razvlačile još jedno sat vremena, i pričale, i ispričala mi je i za svoju simpatiju, ali sam se zaklela da nikome, nikome, nikome neću ni da zucnem o tome, i hvalila mi se kako je bila dobila 1+ iz matematike, duša moja mala, i upisala sam joj se u spomenar, a sa bratancem sam igrala i košarku na obližnjem igralištu, i fudbal po prvi put u životu, i pričala i sa njim, i saznala i o njegovim mnogobrojnim simpatijicama, a svi zajedno smo igrali karte, šetali, išli na Hisar, tamo smo se jurili, i ko zna šta sve još, i naučila sam ih ponešto korisno, kao npr šta znači koj moj, i još po neke korisne sitnice, jer ja sam ipak trendy tetka! Ma sve su mi zlatni, ljubi ih tetka, uživala sam!
I ne mogu da se ne pitam zašto smo mi prestali da se igramo?