Sunday, December 6, 2009

Obično uvek i sličnim danima...

Samo se naježim kada se prisetim, i opet onu istu zimu osetim...
07.12.2002. Šta sam tad znala? Sa jedanaest godina? Ništa. Sada je to ništa malo manje, samo malo, neprimetno malo manje, ali je i dalje ništa. Jedino što sam tada znala i živela sa tim mučnim saznanjem danima, nedeljama, mesecima je to da će mi jednog jutra saopštiti da je taj dan došao, pitanje je bilo samo danas, sutra, kada? I 07.12.2002. rano ujutru ušla je mama u našu dečiju sobu, probudila nas, nije morala ništa ni da kaže, oči su kazale sve.
I uvek mi se u ovo doba godine sve vrati, i uvek tako počinje, tonem, osećam kako tonem, a ne radim ništa povodom toga. Sve mi se vrati, ta nevidjena hladnoća, vetar, sneg, tuga... Oštra zima, nema šta. Sećam se mnogih pogleda, očiju, pruženih ruku, ali sve su to nejasne slike, u pamćenje su se urezale samo oči moje majke, i nečije ruke, sećam se jasno nečijih ruku, ne znam ni čijih, sve vreme su bile položene na mojim ramenima, i sećam se tog grumena zemlje koji sam držala u rukama i držala i držala, dok su mi se suze slivale niz obraze, a pahulje snega padale po meni, i dugo sam stajala tako nepomično, dok me one ruke nisu povukle, želeći da me sačuvaju od hladnoće, od svega, i samo sam ispustila onaj grumen zemlje iz ruku koje nisam više ni osećala i pošla sam.
Sedam punih godina je prošlo. A mene, mene svake godine u ovo doba nešto vuče u prošlost, i na ovaj dan uvek završim na istom mestu. Na grobu svoga oca.

0 comments: