Ne, nisam tužna... Mama, ne... Ne, ne, ne boli me...
Nemam vremena za bol, jer moji prijatelji su tu! Uvek su tu da me vade kad mi je najpotrebnije. Nadja, da mi uvek pravi društvo, da zajedno pevamo Kiše jesenje, našu pesmu, da šetamo, i dugo šetamo, držimo se za ruke, i razgovamo o svemu... Mic, da oduševljeno prati dok joj čitam sve svoje pesme i pesmice, i pričice, da pravi sneška sa mnom, da nam se uglavno iste gluposti dešavaju kada se zaljubimo, i da "ćutimo" za vreme časova nemačkog... Ema, da čini našu školsku klupu potpunom, my study buddy allways and forever, i da uvek kvari posao tišini u koju bih ja u suprotnom potonula, a i da mi se naduri povremeno, reda radi, i da mi udeli kompliment, ali samo kada zaslužim, znači jednom u sto godina, ali to su najiskreniji komplimenti... I još mnogo, mnogo, mnogo toga... Ako sam ikada rekla nešto što nisam smela, oprostite mi! Ne želim više da budem nervozna, da se ljutim, da osećam da se udaljavam od vas! Ne želim! Bez vas moj život bio bi prazan!
I evo naišao je moj novembar, moj decembar, moj bedak... Ali... Nije sve bilo kao i uvek! Nisam bila sama! I zbog toga vam neizmerno hvala, sve vas voli vaša Ic! Tu je, hronološkim redom, bila Nadja, da mi pokloni najlepši buket belih ruža, Brana, da mi peva danima vežbajući za interni čas, na kome smo joj Nadja i ja rado aplaudirale, Bane da me pozove i kaže: "Ej, imam dve karte za pozorište, hoćeš da idemo?", Nikola, da i uporkos najgušćem rasporedu nadje vremena da se sa Nadjom i sa mnom prošeta parkom, i kejom, Ema da lista sa mnom ko zna koliko knjiga na sajmu, dok nismo probrale najzad par komada, Mic, da "ne plačemo" uopšte, gledajući najromantičniji film ikada The Notebook... I naravno moja majka da kada sam je u nedelju ujutru, jer sam znala da danas ipak nećemo moći, a da ja ipak neću moći da se oduprem toj potrebi, probudila i pitala "Jel ćemo da idemo?" odmah ustane i podje, i tamo zapali cigaretu, i dugo, dugo stoji sa mnom na grobu moga oca, njenog muža, dok je vetar duvao.