Sačekam lepo dva, dva i pet, a ne kao skitara neka u pet do tri da krećem kući

Halo?

Gde si?

Evo još malo pa sam kući, mama.

Kol'ko malo?

Pa dvadesetak minuta...

Ne može, odmah da si došla, prošlo je pola tri, ja ne mogu više da te čekam.

Evooo...

Oko pola sata kasnije:

Gde si ti do sad? Prošlo i tri!

Ja koliko znam prošlo je tek dva.

Ali ova prejebotina je ipak izvodljiva samo jednom godišnje!

Plen ili lovac?

Svejedno. Sa njim mi je svejedno.

Znam da hoda iza mene. Osim što to znam, ja to i osećam.

Ja ću ići veoma, veoma polako a ti pusti korak i stigni me.

Zar nisam savršeni plen. Ne samo što se ne otimam, nego želim da se potpuno prepustim.

Ali... Dobri dečaci se izgleda ne igraju tako?

Dobri dečaci čekaju na jebenim raskrsnicama po pola sata!

A da upadnem u neku rupu (sva sreća ima ih na svakom koraku jer se nešto kao radi) pa da te čekam u toj rupi dok ne stigneš i spasiš damu u nevolji?

Ali s obzirom na moje sposobnosti nešto više mi se smešio neki višestruki prelom nego da to izvedem kako treba. A i previše je to truda za jedan plen!

Ali da me sav taj trud zapravo ne čini lovcem?

Plen koji želi da bude ulovljen zar nije samo mamac jednog lovca?

Ko bi ga znao?

Medjutim ne mogavši da izbijem tu misao iz glave reših da ipak izmenim taktiku.

Ja ću da skrenem s puta, taman završim nešto od obaveza koje imam, nešto sitno, kratko. Znam, znam da će onda ne samo da me stigne nego i prestigne. Ali nije bitno. Vratiću se na taj isti put i sustići ga. Lakše mi je da ja njega lovim nego da čekam da budem ulovljena.

Medjutim dobri dečaci se izgleda ne igraju ni tako.

Dobre dečake usput saberu drugari, šta li već?

I tako, svejedno mi je bila ja plen ili lovac s njim uvek nekako ostanem praznih ruku.

Pa da, kad razvijam sve svoje taktike glupe, umesto da se lepo okrenem i stojim dok me ne stigne.

Pa šta ja znam? Možda se dobri dečaci baš tako i igraju?

Istina, ne umem s njim, ali to ne znači da ne mogu da pokušavam iznova i iznova.

Ništa ja ne znam...

Prošlost:
Moja poslednja veza u svega nekoliko rečenica. Kurac se nema da se ima, kurac se ima da se podeli sa svima! Njegovo vidjenje veza uopšte, a i života uopšte. Nisam rekla da je široko vidjenje. Zapakuj ti to nazad, dečko, nisam kupac. Nisam volela da delim svoje igračke sa drugim devojčicama ni kad sam bila baš mala a kamoli sad.
Sadašnjost:
A ja sam se zaljubila. Da, posle par godina sigurno, onako istinski. Upoznala sam nekog. Nekog dobrog, možda i previše dobrog. Problem je samo što ja i ne umem da se igram sa dobrim dečacima. Nikad nisam ni imala priliku da naučim.
Budućnost...?

Život kao brucoša

Hm... Ne znam kako da naslovim ovaj tekst? Smisliću usput već. Naslov? Šta je to naspram onoga što imam da kažem? A ispričaću vam kako su protekle prve dve nedelje mog studentskog života. Jeste.
Još jedan novi početak. Početak studentskog perioda mog života. Sve je počelo "svečanom" dodelom indeksa 1. oktobra. A onda je počeo nesvečani deo studiranja. Koji će traaajati. I namerno sam sačekala da prodju dve nedelje, pa da sumiram prve utiske. Jer nije mi bila dovoljna ona prva nedelja, realno. Kad sudim već, o nečemu trenutno veoma bitnom u mom životu, onda ću da sudim kako treba. Da malo duže razmatram činjenice. Činjenice? Pa prve nedelje sam bila dosta pogubljena. Predavanja imamo svi zajedno, mala nam je grupa, a amfiteatar veliki, ima i više nego dovoljno mesta. Mada mogu vam reći, neudubno ono, mnogo, deluje onako ne znam ni sama kako, verovatno akademski, ali je neudobno, samo tako. Kako smo svi zajedno na predavanjima, društvo dakle svo tu, uvek u istom amfiteatru, uvek u isto vreme, od 15h, i onda se tu snalazim prilično lako. Kad već dokačih temu društvo, ima nas iz gimnazije dosta, za sad se najviše držim njih, poznati ljudi, šta znam, tako to uvek biva, u početku makar se uvek držiš onih koji su ti poznati, vremenom ti i ostali ljudi postanu poznati i onda od svih tih ljudi profiltriraš one koji valjaju i sa njima se družiš. E vežbe? Vežbe su već nešto drugo. Svaka je na različitom delu fakulteta. Pod tim sam podrazumevala ono da sam pogubljena. Dok sam pokapirala gde je koja laboratorija, s kim sam u grupi, ko se kako zove, pa raspored vežbi dok sam popamtila, uf. pa onda pauze izmedju vežbi i predavanja, za ove duže dodjem kući, jer sam na 10 minuta maksimum od fakulteta, a za kraće ili neke srednje kad me mrzi visimo u klubu, pijemo kafe, čajeve, doručkujemo...
Što se tiče samih predavanja i vežbi... Šta da vam kažem? Neka su manje nezanimljiva neka više! :) Uzmimo etiku za primer. Mnooogo nezanimljiva. Farmaceutska etika i socilogija. Deluje obećavajuće po nezanimljivosti, ali mnogo je nezanimljivije jer nam je drži profesorka medicinske etike. I pogadjate, bolela je ona stvar da prilagodi program nama. I onda slušamo gradjansko vaspitanje za doktore. Ne spavati sa pacijentima, eutanazija=ubistvo, ne smete operisati ljude bez njihovog pristanka, dobro neću, obećavam, Hipokrat, nešto, nešto... I onda zaključak ako vi lekari (možda joj nisu rekli da smo mi budući farmaceuti, a ne lekari) ne znate da se ponašate, šta onda obični smrtnici da rade? Ne primati koverte, to je zaboravila da kaže, pretpostavljam. A možda će to reći na sledećem času, dodavši pritom: Mislim ne primajte one obeležene, i samo u četiri oka, princip primanja: desna ruka, levi džep, jel to jasno?
Onda tu idu nama poznati predmeti, kao što je hemija (opšta hemija sa stehiometrijom), koja je po meni najbolje organizovana katedra, verovatno zato što je to u stvari glavni predmet naših studija, tako da ta predavanja najradije pratim, a i profesor ima i neka reći ćemo zanimljiva mišljenja o životu koja voli da kombinuje sa hemijom, kao npr da kao što dva elektrona istih spinova ne mogu u istu kućicu, tako ni dva čoveka istih polova ne mogu, čista hemija, kaže, bez čijeg poznavanja džaba bilo konja vranih po livadi razigranih, jer voli isto tako da i mišljenja o hemiji kao nauci kombinuje sa stihovima, citatima iz filmova, i mnogim drugim mislima iz života. Dalje kao što su fizika, matematika na kojima komentarišemo kako bi naše profesorke iz gimnazije banovale ove sa faksa zbog izbacivanja glupih defki i još glupljih i lakih primera, makar je za sad tako jer se sve svodi na obnavljanje celokupnog gradiva iz gimnazije, brzinsko obnavljanje je u pitanju, pa engleski, gde mene akcenat profesorke podseća na akcenat ruskih mafijaša po američkim filmovima, pa anatomija. E sad, anatomija. Nama iz gimnazije to dodje najteže za sada, jer se nismo pre sretali sa tom gomilom latinskih naziva. A posebna priča su vežbe iz anatomije. Prve vežbe nakon predjenog koštanog i zglobnog sistema i sad pokazuje onaj asistent kako se dve kosti zglobljavaju i kaže, to što ovaj zglob ne izgleda baš kako treba i neproporcionalno to je zato što to nisu koske od istog čoveka. Da, prave su kosti, te nam pokazuju kad svaku kost zasebno sa svim svojim delovima posmatramo, a imaju i ceo kostur, školski, takav ste već vidjali. A sledeće vežbe, njih ćete imati u sali za disekciju, pošto smo sa mišićnim sistemom završili, pa bi bilo lepo i to da vidite. Da, naročito lepo. Ne mogu da verujem da ću prvog golog muškarca u životu da vidim mrtvog., komentarisala je koleginica iza mene. Imala si 19 godina da to odradiš i nisi, prema tome... Ko ti kriv?, zadirkivala sam je. I tu nije kraj odvalama. A čekaj, ako ćemo mi da gledamo mišiće jel to znači da nećemo da gledamo žive mrtvace nego odrane? pita me Ema. Pa meni nije bilo tako strašno, razmišljala sam kako to što gledam to su preparati, a ne da su to nekad bili ljudi. A liči na suvo meso, složili smo se svi. I zatim dodje biologija, sa humanom genetikom, i petak, i to prvo vežbe, i gledanje kroz mikropskop, i svako ima svoj mikroskop i sve sam radi, i gleda, tu sam primer ostalima, pa posle i predavanja gde se već toliko smorimo, jer je petak popodne, i onda to jedva izdržimo. Nalevamo se kafom, i to onom lošom, sa automata, i brojimo minute do vikenda.
I tako prodjoše i te prve dve nedelje.

Najduži raspust...

Nedostaje mi ovo! Mnogo! Ali istina je da ne umem baš da se vratim. A želim, zaista želim.
I tako, bez obzira što nisam sigurna da umem mogu da pokušam. Pa sad, čovek se na greškama uči, zar ne? U svakom slučaju mogu da ispričam poneku priču. A sigurno ih ima, jer zaboga ovo je bio najduži raspust u istoriji školovanja. Pa šta da vam kažem? Najduži raspust? Iskoristi ga na najbolji mogući način, rekoše mi svi, radi nešto kreativno, uživaj! Hm? Važi.
Zaboravila sam da pišem u toku ova tri meseca, uzela sam olovku par puta u ruke i provalila da sam zaboravila kako se beše olovka drži i kako se koje slovo piše. Da li se to računa kao nešto kreativno? Ili pre u uživanje? Zaboravila sam na obaveze, podsetila se kako beše kad se probudiš u 14, 15h, gledala neke novije a i stare filmove koje sam uvek imala u planu da pogledam, ali nisam stizala, pročitala par knjiga, neke sam kupila još na prošlom sajmu knjiga pa su do sada skupljale prašinu, podsetila sam se kako se dočekuje izlazak sunca, i kako se uživa izležavajući se u senu kod Mic u selu, i saznala da je klima na Vlasini takva da preko dana možeš da uživaš upijajući sunčeve zrake u kupaćem, možda se pustiti malo i u vodu, okušale smo Nadja i ja sreću, mada je voda dosta hladna, pa je onda pedalina bila mnogo bolja ideja, a da je uveče zimska jakna sasvim dobra ideja, samo što je moja ostala u Nišu. Uživanje? Pa jeste. Odmor u svakom slučaju jeste! Podsetila sam se kako se igraju mice, i šta beše mica trakalica, iliti mlin, i koliko je zabavno igrati čoveče, ne ljuti se, nevidjeni trip! A zaboravila sam kako je to biti zaljubljen. Skroz sam zaboravila. Uživancija! To je već uživancija, prava. I odmor. I dosada. Jer raspust realno nije raspust bez malo dosade. To je obavezni deo jednog raspusta. Svakog raspusta. Dani i dani dosade... E sad nije da nisam baš ništa ni radila. S Vladom sam čak i krečila! :) Četka u ruke, boja na sve strane, po rukama, licu, kosi, ručak za majstore ali samo ako deda proceni da je zasluženo. Kad smo već kod dede, njegov život je malo reći živopisan, stvarno ima do stotke da dogura, ima to u planu, i ja stvarno verujem da će da ga ostvari, jedino se iznervirao što su pogrešili prezime, moj Vukadin Mladenović (85), moj heroj! Inspiriše me! Inspiriše me da živim. I da, kao što vidite bilo je tu i sekiracije, jer moj život ne bi bio život da nema i sekiracije, mada ne samo moj, svakako. Vera, moj veliki heroj, leto je provela u bolovima, bolnicama... Vera... Vera u ljude. Vera u heroje. Vera u život. Vera u sreću! Moraš da veruješ, rekla je. Moj najveći heroj, moja majka. Ne znam da li umem, rekla sam. Ne znam kako! Ali verujem u heroje! Uvek!

Onim sokakom kojim svadbe prolaze...

Izgubila sam želju za pisanjem. Nema je više. I ko zna, možda to uopšte nije bila želja za pisanjem, možda je to bila samo potreba za pričanjem, potreba za pričanjem nekih mojih priča koje možda nikoga i ne interesuju, potreba da me čuju i potreba da zainteresujem nekoga za ono što ja imam da ispričam. Ko zna, možda je sve bilo samo sažaljevanje sebe same, ili potreba da me i drugi sažaljevaju.

Jer šta ustvari znači patiti nego sažaljevati sebe. On me ne voli. Patim? Ne! Ustvari samo sažaljevam sebe. On ima drugu. Patim? Ne, to ja samo sažaljevam sebe. Bolesna sam. Patim? Ne, ja sažaljevam sebe, i režiram već u glavi svoju sahranu i merim koliko će ko više sažaljevati sebe nakon gubitka mene. Ne čudi se sada, svi smo to radili! Sigurna sam da si i ti.

Vremenom se doduše razlozi za samosažaljevanje menjaju. Samo to. Sve ostalo? Sve ostalo ostaje isto! Nekad čak i razlog ostaje isti, stalno jedan te isti razlog.

Bez tebe sam ostala sada pre već dosta godina. Shvatam sada, iz ove perspektive posmatrajući, da te ja uopšte nisam ni poznavala, makar ne kao osobu, kao individuu. Počevši i od onih najbanalnijih stvari tipa omiljena knjiga, omiljeni film, pa do onoga šta bi mislio o mom izboru budućeg zanimanja. Je li? Farmacija? Šta misliš o tome? Ne znam... Sve uspomene koje imam sada mi se čine beznačajnim. I zašto se onda još uvek držim tih uspomena? Zašto onda često izmišljam u glavi razgovore sa tobom? Da li ja zaista ne mogu da prebolim? Ili mi je jednostavno lakše ovako? Lakše mi je da se držim te svoje patnje, bolje poznatije kao samosažaljevanje, u strahu da živim dalje i stičem neke nove, neke svoje uspomene? Ne znam... Nisam vešta u definisanju svojih osećanja, svojih misli, sebe. Volela bih da znam kako bi me ti definisao da me sada vidiš. Zaista bih volela da znam šta bi mislio o meni. O mom životu.

Posmatrala sam u poslednje vreme način na koji me drugi ljudi vide. Zanimljivo je videti se iz nekog drugog ugla, sagledati sebe, a ja sam kao što već rekoh prošli put imala prilike za to.
Videla sam se očima jedne osobe, osobe koja je ostala u mojoj prošlosti, i to jedno godinu dana u prošlosti, i ne ostavivši nekog velikog traga. I da, bilo je to jedno čudno, veoma čudno veče, ali u neku ruku i zanimljivo veče sa imenjakom moje tadašnje muke.

-Ajd na kafu.

-Ajde.
Drago mi je da te vidim, zaista!, zagrlila sam ga.

Ogledala sam se u njegovim očima, i uživala u prizoru. U tim plavim očima ja sam idealna. Za tih godinu dana ja sam u tim očima bivala svakim danom sve idealnija.

Posmatrajući te plave oči u toku večeri prepoznah u njima onaj pogled, i sebe u tom pogledu. Da, to je moj pogled, to je onaj pogled kojim sam ja tako često gledala sve one moje smotane dečake. Da, to je taj pogled. Oh, ne mogu da verujem.

-Uvek možemo da se družimo.

Taj moj predlog nije naišao na neko oduševljenje.

-Hvala što si me dopratio., izvukoh ruku iz njegove i zagrlih ga.

Da, držali smo se za ruke. Ne, ne znam zašto.

Po prvi put osetila sam kako je biti sa te druge strane, kako je u stvari biti ta druga strana, nezainteresovana strana. Nisam tako zamišljala. Uvek sam mislila da i drugoj strani sigurno nije svejedno. Bilo mi je svejedno. Da. Nije me nimalo zanimalo to šta on oseća prema meni, iako sam se videla u tom njegovom zaljubljenom pogledu, iako sam se pronašla i u njemu, prepoznala sve te simptome, i znala koliko sam puta ja tako, zaljubljeno, posmatrala one moje smotane dečake.

Ali nije me zanimalo...

I tako po prvi put zaista shvatih da njima, mojim smotanim dečacima nikada nije bilo stalo, a i onima koji nisu tako smotani, ni njima nije bilo stalo. Možda sam to znala i pre. Sigurno da jesam. Ali nisam htela da priznam to sebi. Jer videla sam se ja nebrojeno puta i u očima mojih smotanih dečaka. Da, i u njegovom, izmedju ostalog. Onog kog sam sanjala nebrojeno puta, a na javi i mnogo više, i od koga sam načinila i smisao umetnosti... U njegovim očima sam videla da me želi. Ne, ne na taj način. Znala sam to. Želeo me je na neki sasvim drugi način. Želeo je samo da se ogleda u mojim očima, jer jedino tu, kao takav-idealan, postoji. Zar nije uostalom to razlog zbog kog inače zadržavamo u okolini one za koje znamo da nikada nećemo moći da osećamo isto? Da bismo uživali u njihovoj zaljubljenosti? Zar nisam i ja upravo zbog toga prihvatila onaj poziv na kafu?

Srela sam se i sa onim ne tako smotanim očima.

-Zdravo, Ivana!, rekao je.

I ne znam zašto ali osetila sam nešto, osetila sam nešto u tom trenutku u kome je moje ime klizilo niz njegove usne. Njegove usne... Njegove usne... Presekla sam se. Okrenula sam se.

-Zdravo.

Stajala sam tu sa njim, pričala, ne znam ni ja šta, smeškala se, lažno, naravno, i gledala se u njegovim očima. Nije me bilo u njima. Makar se ja nisam prepoznala u njima. Ne znam...

Prijatelji? Volela bih da znam šta bi ti mislio o njima. Zaista bih volela. Najteže je sagledati se jasno u očima nekog do koga nam je toliko stalo, kao što su prijatelji. Jer čak i kada je jasno da oni u nama više ne vide prijatelja, mi to nismo u stanju da vidimo. I stalno posmatram i trudim se da dokučim kako me oni zaista vide, ali istina je da često menjam mišljenja, i da se svaki put drugačije vidim u njima i njihovim očima.

Ona? Ona i njene zelene oči? Mama? Ona u meni vidi TEBE. I ne znaš koliki je moj osmeh kada mi kaže da sam ista ti. Da li to znači da su moje oči tvoje oči? Da li to znači da je dovoljno da se samo zagledam u svoje oči i u njima pokušam da vidim sebe? Ne znam... Ne umem. Nedostaješ! Zaista bih volela da me ti vidiš. Da vidiš ko sam danas. Na ovaj dan... Da tvojim očima vidim osobu koja sam postala, tatinu devojčicu koja je u meni ostala…

Volim te!, tata...

Tata... Koliko sam ja malo, nedovoljno izgovarala tu reč.

Tata, tata, tata...

Kraaaj...

Eh, da samo krajevi postoje...
I šta sam ono beše htela da vam kažem...
Videla sam sebe, da, zaista sam videla sebe... Ali o tome sutra.
Nešto drugo sam beše htela da vam kažem...
A, da, kao što su svi i očekivali upala sam na farmaciju, na budžet, sa nekih 90ak, tj 93 poena, tamo sam negde kao 6. na listi. :)
I tako...
Kraj...
A da, krajevi ipak ne postoje!
Idemo dalje!