Zašto jedna lasta ne čini proleće?

Srećan Božić, pre svega!

Meni lično, nikad tužniji, a omiljeni mi je praznik. Nedostaju mi i otac, i Vera, možda i više od oca. I neodstaje mi brat koji je ceo praznik proveo dole spavajući. Nedostaje mi onaj porodični duh, osećaj pripadnosti. Gde je moja porodica? Gde ja pripadam? I nedostaju mi svi oni koje volim! Verovatno otuda moja ovogodišnja novogosišnja rezolucija da i kad me iznerviraju dragi ljudi ne dozvolim da to zaseni sve one lepe trenutke koje smo delili. I mrzim što sam dozvolila patetici da mi zaseni ovaj dan, jer zaista volim Božić!

Da l' si samo vera ti Vera il san? Moja Vera...

-Ništa, zar ne?, pitala sam.
-Nema... Ali biće., dodala je ona žena kad sam već polazila sa uplatnog mesta Narodne lutrije.
Kada? I zašto li sam uopšte mislila da se vera dobija na lutriji? Možda zato što sam je uvek igrala sa Verom? Nedostaješ mi, znaš? Svakog jutra, kad iznova shvatam da nećemo zajedno doručkovati i gledati tv, i da me nećeš ispratiti na fakultet, a ni dočekati, a ne znam šta mi od svega toga teže pada. Šta mi više nedostaje? Možda tvoji saveti, i ono tvoje navijanje za mene i svaku moju glupost. Niko ne ume da navija tako. Ne kao ti, znaš? Najviše mi ipak nedostaje tvoja vedrina, onaj tvoj optimizam, to stanje duha, ne znam kako da to nazovem. Kako ti je polazilo za rukom da ne kloneš ni kad je teško i čini se da nema izlaza? Kako si verovala u bolje sutra? Zašto? Ja ne umem. I muka mi je od ovih mojih usiljenih i veštačkih osmeha, na koje znam da ne bi bila ponosna. Šteta što nisam više na tebe. Što to nisam uspela makar da prinaučim od tebe. Možda još uvek nije kasno? Ne znam... Ne znam verujem li u to. Ironija, imala sam najjaču Veru, a sad vere ni za lek.

I?

-I?
-Ništa posebno.
-E jebi ga.
-Jebi ga. To je problem sa očekivanjama. Uvek se razočaraš.
Dok sam ponovo vrtela ovaj razgovor u mislima čula sam zvuke meni dragih pesama. Otišla sam do prozora ne bih li ih bolje čula. Dopirali su iz sobe ispod moje, sobe mog brata. Kod njega je moj kompjuter, otud i moje pesme. Posmatrala sam prolaznike dok su se zvuci peli naviše do mene i dalje. U jednom trenutku pogled mi zastade na liku kog sam poznavala iz osnovne škole iz viđenja. Uzrečica mu je bila "Život je pas.", a možda je i sada, ne znam. I tako smo ga i zvale moje drugarice i ja, iako smo mu znale ime. Mršav, uvek nekako skromno obučen, gotovo kao prosjak, sa svojom uzrečicom "Život je pas" i svega 13, 14 godina, izgovaravši je sa nekom pomirljivošću. Ludak, mislile smo tada. A ko zna? Možda nije problem u očekivanjima. Možda je problem u životu. Možda je život zaista pas.

Zato

Duša mi je umorna.
Ležala bih. Zatvorenih očiju. Sa rukama ispod glave. Ne osećajući ništa. Ni bol. Ni radost. Slušala bih dok se skidaš. U ritmu kišnih kapi koje za sobom ostavljaju miris sparine i tek procvetale lipe. I ćutala bih.

NEneRVIRANJE

Danas sam rešila da se ne nerviram. Za sve koji bi mogli da me nerviraju i obasipali me raznim materijalom za nerviranje, rekla sam da su laž. I išlo mi je dobro, sve dok nisam stigla do ćoška svoje ulice. Ne znam kako, ali tada sam se pogubila i pomrsila sve konce koje sam do tada koliko toliko držala u rukama. I iznervirala sam se u trenutku. Zbog... Zbog svega. Zvonila sam uporno i nervozno dok mi najzad nije bilo otvoreno. Ušla sam u svoju sobu, bacila torbu, jaknu i ostale sitnice na već postojeći lom i sebe na nenamešteni krevet. Uključila sam kompjuter i pustila neki ljubavni film koji sam pre neki dan skinula i zapazila nekoliko zanimljivih scena kada sam proveravala da li moj kompjuter može uopšte da ga pročita, zbog stare grafičke. Veoma zanimljivih scena. Medjutim ja ne bih bila ja kada i tada ne bih razmišljala. A gledajući razmišljala sam o činjenici da ne postoji nijedan film o nerviranju oko rasporeda ispita, kolokvijuma i sličnih obaveza, o svakodnevnom ponavljanju tih datuma, razglabanju kako su nehumani, i tako sve u krug, i neučenju kao protestu, o nerviranju oko loma i nemrdanju prstom u znak protesta, o usamljenosti i onih sat-dva provedenih na klupici na keju u druženju sa čokoladom i nedeljenju sa nekim udaljenim za samo jedno "Halo..." u znak protesta, o razočaranosti u život a neshvatanju da je bitno samo krojiti način života po sreći. Jer svaki je život lep. Čak i onih neželjenih osam života u mojoj šupici.












Odoh da živim nešto vredno ekranizovanja!

Ivana, dosadna si!

Gnjavila sam uporno Garislavu dok smo još jedan petak u nizu provodile izležavajući se, ja u krevetu gledajući Ranjenog orla po ne znam koji put, treći valjda, i uzdišući za glavnim glumcem, kao kakva šiparica što bi oni u seriji rekli, a ona dole ispred grejalice nagrejavajući se i gledajući me kroz skoro spuštene kapke misleći "Kol'ko si ti neiživljena! I pusti me da spavam...". Ubedjena sam da bi mi to i rekla da može. Štipnula sam je još par puta po obraščićima i pustila da spava.

Jer u pravu je. Ne mogu da poreknem, da je saspem argumentima i njima oborim tu njenu teoriju. Dosadno mi je. Usamljena sam. Da, ja bih da živim. Ja bih da živim! Ne u ova četiri zida. Ne, ne ni u ta četiri zida. Ja bih da živim negde gde neću ni primetiti da zidovi postoje!

The hardest part about moving forward is not looking back

Biće bolje., govorila je uporno i svakodnevno.

Izvini! Izvini ako nisam savršena i ako si nezadovoljna, i ako želiš da ja budem bolja... Ja ta tvoja nerealna očekivanja ne mogu da ti ispunim.

Rekla je kako nije ona nezadvoljna mnome, kao što ja mislim, nego sam ja nezadovoljna i ja nisam srećna, kao i nekad rekla je i sada kako ja ne umem da se radujem, i ona to što mi i priča, priča jer ne zna šta da mi kaže, da me uteši, da meni bude bolje, e sad što je to ne vidim tako to je moj problem. Kao i sve ostalo. Sve je moj problem, jer sam ja kaže dovoljno matora da nikome ne polažem račune i da se organizujem kako hoću ne bih li bila srećna, a ja što ne umem to je opet moj problem, jebem li ga.

A ja? Kako se ja organizujem?

Pa preživela sam prvi ispitni rok u svom životu, položila sam 6 ispita, koliko sam i planirala, stigla sam da se tu i tamo još i vidjam sa mojim drugaricama, s nekom manje, s nekom više, ali sve u svemu stigle smo i da se šetamo, gledamo filmove, serije, idemo u pozorište, bioskop, na svirkice, kolače i imale vremena još za neke sitnice tipa trač partije.

Sve u svemu mislim da organizacija nije problem.

Možda ja zaista samo ne umem da se radujem?

Možda će i biti bolje.

Sve se da naučiti.

p.s. Srećan rodjendan, Ivana!