Beše ovo jedan februar za pamćenje

Uspela sam da ovde na blogu kraj februara 2010 stoji 19!
Kraj...
Nadam se da vam je bilo prijatno, znam da meni jeste.
... I tu beše kraj.
Eh, da krajevi postoje. Kada bi samo postojao trenutak kada više nema čežnje, a priča se zamrzne i utihne iznad žalosti i razočaranja, starosti i smrti. Ali važan je zaplet, a ne kraj. Čak i najzamršeniji zaplet, najludja sreća i nečuvena slučajnost uklapaju se kao odmereni zupci na velikom zupčaniku svega postojećeg. ... Niall Williams

Nikada, nekada i vajkada

I evo, uspela sam da privedem kraju 19 postova za 19 rodjendan!
Sa svojih 19 godina:
Oduvek sam bila štreber. To mi je stil.
I nikada nisam dobila dvojku. Ne znam kako? Jednostavno nisam.
Oduvek su tu bile moje petice. Koje ću, iskreno se nadam, ostaviti za sobom maja, juna, kad već?
I nekada, i sada, obožavam da zapalim tako iznenada, spakujem se samo i javim se mojima samo s vrata, da idem malo, da ne znam kada ću da se vratim i da me ne zovu baš mnogo.
A cigaretu, npr, nikada nisam zapalila, povukla niti jedan jedini dim. Ne! I nikada i neću. Kad sam tako u razgovoru to pomenula pred mojima majka me je pogledala onako skroz zaprepašćeno, kao da sam jedina na svetu. Ali ja sam sebi obećala, i ispuniću to obećanje.
Oduvek sam držala do reči.
Nekad bi one bile na mojoj strani, nekad bi se okretale protiv mene.
Ali nikada me nisu napuštale.
Oduvek su bile tu da njima sagledavam svet.
Nikada nisam nosila naočare. Sve do sada. Mada, evo, navikoh se već. Čak se i navukoh.
Nekada sam mislila da je svet baš onakav kakav ga vidimo onim ružičastim naočarima.
Jer sam oduvek bila ona koja sanjari. I na javi i u snu.
Nekada sam mislila da je moguće živeti snove.
A ipak svet nikada nije ni nalik onim svetovima u snu.
Nekada me je to činilo tužnom.
A onda sam shvatila da je tako i bolje. Ne zaslužuju ga svi!
A meni je uvek na raspolaganju!
S vremena na vreme shvatila sam treba obojiti i ovaj svet, ovu stvarnost, ispuniti sebi neku želju...
A ja se eto nikada se nisam vozila vozom. A obožavam zvuk vozova u tihim noćima. Tu želju ću definitvno morati da ispunim sebi!
19! :)

That's life

Mic & Ic

"Ic, tračak sunca! Ajde dodji! Mic"
I pošle smo u lov na sunce, juče popodne.
Lovile smo ga kejom.
Sedele smo na klupici i pričale, pričale, pričale...
Mogle smo mi tako stalno.
I o svemu.
I kad bismo se udaljile, a bilo je i toga, eto uvek smo se nekako vraćale jedna drugoj.
Par kapi kiše...
"Ajmo na kafu. Imam ja parice.", nasmejala sam se.
I onda smo uz kafu još pričale, pričale, i pričale...

O snovima

Sve nešto pričam o snovima, a nikako da vam neki prepričam...
Bilo ih je raznih...
I svi su mi nevidjeno dragi!
Volela bih da imam sanovnik, da mogu da ih tumačim.
Sećam se, sanjala sam ga...
Sedim ja u tom snu na nekoj klupi, ko zna gde, jer znate već kako to u snovima ide, i prolazi tu pored mene on. I ja ga spazim odmah. Ustajem. Pritrčavam mu, i uz reči "Mnogo mi je drago da te vidim!" zagrlim ga. Jako, jako. Gleda me zbunjeno. Očima kao da me pita "Da li se poznajemo?". I u tom trenutku shvatam da se mi i ne poznajemo, ne u tom životu, ne u tom snu. A ja? Ja sam njega prepoznala i u tom nekom svetu, naravno, i prepoznala bih ga i u bilo kom drugom. On mene nije. Ipak, oklevajući, verovatno po onom sistemu: "Pa dobro, bolje da me grle nego..." zagrlio me je, sećam se i otišao, ne okrenuvši se nijednom.
"Sanjala sam te.", stavila sam mu do znanja, ali mu nikad nisam rekla kako.
I još uvek ga sanjam, povremeno.
Ne znam zašto?

Ima i mene ko da čuva

"Garislava, ljubavi moja! Jel ti se dopala pita? Znam da jeste! Mnogo te, bre, volim, tako blesavu!", mazila sam je, dok mi je ona ljubila ruke.
Morala sam da častim svoju Garislavu pitom! Zaslužila je! Definitivno!
Situacija sinoć:
"Čuva svoju gazdaricu, nema šta!", rekao je.
"Da joj nije mene...", smejala sam se.
"Ne, ne boli me."
A ja se samo smeškam, u sebi umirem od smeha, i samo se mislim čime da častim Garislavu za taj pametni potez.
Ugrizla ga je!
Pametna je na gazdaricu. :)
Nije mu ništa, malo je naoštrila zubiće o njegovu šaku, levu, čini mi se, ali stavila mu je do znanja da vodi računa, i da me ona čuva!

Pazi šta želiš...

...možda ti se i ostvari.
I ne mogu a da ne citiram sebe: "I na kraju ne mogu a da ne poželim sebi nekog novog dečaka kog ću za godinu dana po starom dobrom običaju zaželeti da zaboravim!"
Eh... Ivana, Ivana...
Na dobrom sam putu, svakako!
Poklonila mi ga je sudbina! Za rodjendan!