Papagajeva teorema

"Možemo da napravimo malu pauzu."
"Možemo..."
U rukama je nosila neku knjigu i počinjala priču: "Čitam je u slobodno vreme... Počela sam prošle godine, doduše. Papagajeva teorema. Zanimljiva knjiga. Nas nisu svemu tome ni učili. Jesi li znala da postoje prijateljski brojevi. Da, 220 i 284, na primer, su prijateljski brojevi... I još pregršt teorija i detalja iz istorije matematike...
Eto, odmorile smo se malo od matematike, doduše uz matematiku, sad možemo da se vratimo matematici."
Nasmejale smo se obe.
Mnogo mi je draga!
Ne mogu da zamislim nijednu drugu osobu s kojom bi mi ova priprema za prijemni iz matematike bila tako prijatna.
A i znamo se već duže vreme, i ja znam koliko je ona dobar i profesor, i divna osoba, i koliko mi je samo draga, i znala sam da je ona prava osoba za to, i da ću morati da je zamolim da se spremamo za prijemni, iako se ona time zaista ne bavi.
Malo pomalo, od januara pa na ovamo, koliko već radimo na prijemnom, ponešto obnavljamo, ponešto je već tu, nema potrebe za obnavljanjem, ponešto se i nauči, ono što se nikad nije znalo, nego se tako uvek provlačilo nekako, nekad smo ostavljale pojedine zadatke da prenoće, nekad se nervirale zbog grešaka u zbirci, nekad smo se radovale kad sve ide glatko...
Nedostajaće mi kad sve ovo bude gotovo!

Kiša... Dokle?

Kiša me je pratila u stopu ovog vikenda.
Mislila sam da će me makar naterati da se kao i svaki pokisli miš zavučem unutra, zasučem rukave i napišem taj maturski.
Nije tako bilo...
Malo sam morala da izlazim iz kuće, zbog časova, malo sam želela da izadjem iz kuće, malo sam i bila kod kuće, da ne shvatite pogrešno.
Nije mi se baš mnogo ni izlazilo, ali eto...
Ova kiša nije nimalo inspirativna.
Ponovo sam držala u rukama onaj polomljeni kišobran, koji sam ja lično polomila kad sam bila nešto nervozna, i onda se nisam smirila dok nisam polomila jadan kišobran. Ponovo sam ga držala u rukama, iako je polomljen, jebiga kad ova kiša nikako da stane, i poslužio je svojoj svrsi, ali sam ga ipak bacila u kantu pred željenom destinacijom. Ušla sam unutra. Kišobran je ostao da kisne.
Bila sam kod tetke. Gledali smo film deda, tetka i ja. Partizanski neki film, mada mi nije bilo dosadno. Deda je oduševljeno gledao i nije ni trepnuo, za vreme reklama nam je samo prepričavao svoje doživljaje kao partizana, i smejao se, od srca onako, kad god bi Bata Živojinović zajebao Švabe. Posmatrala sam ga smešeći ga. Jer kad god ga pogledam setim se svog oca. Više zato što znam da gledam u oca svog oca, nego zato što me toliko podseća na njega. I onda posmatram njega i tetku, njihov odnos, koji nije na nekom zavidnom nivou, a ja ipak hvatam sebe kako im zavidim jer shvatam da ja to nikad neću imati. Otišla sam na pola filma.
Smejala se, smejala se svim srcem, ne znam sad ni zbog čega, a da, neki film smo gledale i nas dve, kao i obično nedeljom uveče, leškarile smo i ona se smejala sceni iz filma. Pripila sam se uz nju i želela da svim svojim čulima upijem taj njen osmeh koji čini mi se nisam čula tako dugo. Volim taj osmeh, volim nju, volim tu sigurnost. Jer u srcu moje mame i moje srce kuca. Kad njeno kucne - tak, moje se čuje - tik.
I tako sam pregurala i ovaj vikend.
Ponedeljak je već neko novo sutra, tj novo danas.

Gimnazija over

Ja sam naravno u neverovatnoj frci zbog svih pismenih, testova, ispitivanja, i svega, probnih maturskih, iz nemačkog, jedan od najboljih prevoda, čisto da se pohvalim, i iz srpskog, i maturski rad (iz hemije) koji me još uvek čeka, tj sav materijal sam prikupila i sad on čeka i gomila prašinu koju ću htela ne htela morati da obrišem makar rukavima kad ih budem zasukla sad za vikend i prizavršila još i to. U petak 21.05. se raspuštamo! Parada maturanata je u petak 21.05. Matursko veče je 7.06. Posle toga me očekuju još pravi maturski ispiti i odbrana radova, a 15. juna i dodela svedočanstava da ozvaniči svršetak jednog dela mog života- gimnazije. Mnogo je brzo prošlo. Znači ne mogu da verujem! "Jel ti žao?", pita me Vera. "Jes boli me...", odgovorila sam u šali. Nije mi žao, iskreno rečeno, nimalo, ni zbog čega, ali mi je vreme neverovatno brzo prošlo, dogodile su mi se neke stvari u životu, puno iskustava, pregršt i uspomena, par dragih ljudi, sa kojima ću naravno ostati u kontaktu, naučila sam ponešto, i sazrela sam u celom tom periodu, jeste da ja nikako ne mogu da budem objektivna u posmatranju sebe, ali jesam sazrela, nisam se mnogo možda promenila, ali ipak...
Oko 30. juna me očekuje prijemni ispit! I paralelno sa svim svojim obavezama, naravno imam i časove pripremne.
Pa sam i nervozna, što je sasvim logično! A nekad sam pak flegma...
Kombinujem kako bih ipak preživela.
U potpisu: Ivana-devetnaestogodišnja maturantkinja!
Kako simpatično zvuči!
Kad sam upisivala gimnaziju, sećam se, bila sam tek dete!
Sad?
Sad sam devojčica! :)

Ako se razjape ne sastaviše se

Zinula sam.
Ivana, rekao sam da zineš.
Gledala sam ga pogledom Pa zinula sam, čiko.
To bi bio moj maksimum.
Ja ne mogu baš mnogo da razjapim svoje vilice.
Za tu moju osobinu zna vrlo mali broj ljudi. On-moj zubar, i još nekolicina.

Imam neke neraščišćene račune. Počela sam čak i da sanjam ponovo. Sanjam kako ih raščišćavam.
I stojim ja tako razjapljenih usta, razjapila sam ih kao nikad u životu, i vrištim, svom svojom snagom vrištim. Vrištim na nju!
I tako iz večeri u veče.
Nisam ni bila svesna koliki je zapravo moj bes dok nisam počela da sanjam kako ga kanališem.
A mnogo sam besna, očigledno.
A znam je jako dobro, k'o zlu paru, da mi je neko rekao "Ej, ona će da ti priredi nevidjenu scenu, čisto ono, reda radi, da ti začini život...", ja bih samo pitala "Kad?".
Ko?
Neka tetka mi je.
Njen sin (neki brat mi se pada) mi je najbolji drug.
Makar bio do ove poslednje scene.
Sad?
Sad ga je kaže, kad me je jednom sreo na ulici, ne uspevši da mi pobegne, a hteo je, sramota u oči da me pogleda.
Pa i treba da ga bude sramota!
Jer ja ne verujem da on nema nikakve veze s tim, da zaista nema, mogao bi da me pogleda u oči, a bilo bi ga sramota samo majke rodjene.
Ovako mi je samo dokazao da ni on nije nevin u celoj situaciji.
Ako ti nemaš korektan odnos sa svojom majkom, nemoj meni moj da kvariš!
Sva sreća, pa naš odnos nije tako lako pokvariti.
Sanjala sam ponovo isti san., rekla sam majci dok smo se razvlačile po krevetu.
Pa ja joj makar nisam ostala dužna!
Mama nije, a meni ostaje da i dalje sanjam kako vrištim i iskaljujem sav svoj bes dok ona kleči na kolenima i izvinjava mi se.
I sad logično pitanje.
Ivana, što se ti ne i izvrištala na nju?
Ispuniš sebi san?
Ti, ionako retko koji san zaista ispuniš.
E, ako bi ja jednom razjapila svoje vilice, ne sastaviše se!
A ja ipak nisam takva osoba!
Ja sam od onih koja nikad više u životu neće da joj se obrati.

Ne znam uopšte i čemu ovaj post. Možda da bi snovi prestali...

Just another lemon tree...

Gde su trave visoke, staviti knjige pod glavu, i čitati stripove...

Planirala sam da nastavim prethodni post kad se vratim iz škole, ali neka bude ipak novi post...
I nisu nas uključili.
Praznik je.
A nije bio praznik kad sam jutros brojala pare na šalteru.
Zanimljivo.
Hohštapleri.
I nije mi jasno što uopšte idem na te časove gradjanskog vaspitanja. Uče me da budem gradjanin. Što vi mene učite da budem gradjanin u svetu hohštaplera? Gde ja da primenim to vaše cenjeno učenje. U svetu hohštaplera baš ja da se kurčim da budem gradjanin? Pa da me jebu svi redom? Sa sve prosvešćenom svešću gradjanina u zdrav mozak! Ja ne znam ko je ovde lud. Mi koji uopšte slušamo ili vi koji nam pričate o tome? Jebem li ga?
Pobeći negde!
I sad slobodno pitajte. Pa dobro Ivana, šta te sprečava da ne pobegneš odavde? Zapali ako ti ne odgovara! Idi tamo gde je nebo plavo, trave visoke, a sunce jače sija! Idi, ako ti ovo ovde ne valja! Idi!
S koje pare, bre!?, što bi rek'o narod!
Brata i mene majka i ovako jedva školuje, i da je sreće i ovde i ovako da nas odškoluje.
A školuje nas da budemo robovi sistema, koji samo formalno imaju slobodu izbora, koji su primorani da kao i ona kad završe taj neki fakultet, i dobiju tu neku diplomu, rade za državu kao njeni robovi, sa nekim formalnim prihodima, a ustvari mnogo većim rashodima, i da odvajujući od usta za globu koju država nameće, živimo na hlebu i vodi, i tako od danas do sutra.
I šta nama poštenima ostaje?
Da sanjamo!
Pa da...
Kako inače ne poludeti ovde? Kako inače preživeti ovo, znajući da ovde nikad ništa neće da se promeni, da nikada neće biti bolje, a da mi nemamo kuda.
Zato i ne postoji taksa, pretplata, porez na snove.
Da bismo preživeli!
I imali zdrav mozak za jebanje!

P.S. Jedno veliko BIIIP na ovaj i prethodni post

Pobeći negde gde je nebo plavo

Uh... Sedoh. Najzad. Osećam kako mi noge bride.
Izašla sam još jutros da platim neke račune.
Pružila sam joj novac i račune.
A za taksu?, pitala je.
Kakvu sad taksu?, gledala sam je zbunjeno.
Pa za uključenje.
Ne mogu da verujem.
Koliko?
I reče neku cifru koja je veća od samog računa za jedan mesec.
Strašno.
Vratila sam se kući po još novca.
Uključićemo vas u toku dana.
Još uvek mi noge bride.
Kakvi hohštapleri! Strašno!, rekla sam s vrata. Mnogo sam se iznervirala.
Pa šta si očekivala?, upitala me je majka. Dugovali smo, morali smo da platimo!
Gledam je...
Mene je iznerviralo to što u ovoj državi jedino poštenog jebu u zdrav mozak! I to što ovde pošten čovek ne može ništa da stekne. Ko je u poslednjih 30 godina stekao nešto? Pošten? Ne! Šta smo mi stekli? Ništa! Mi ne možemo da održavamo ni ovo što imamo, tj što smo nasledili, nama redovno ništa ne funkcioniše po kući. Dve ringle, tri roletne, jedan lavabo etc.
Mene je iznerviralo to što mi živimo od danas do sutra, račune plaćamo kad nas isključe ili kad dodju na vrata ne bi li nas iskljičili, i opet smo uvek dužni, i opet živimo od danas do sutra. U pravu si, dugovali smo, morali smo da platimo. Ali da li je u redu da tvoja plata ne može da pokrije naše račune za jedan mesec? Da li je u redu da ti svojim radom ne možeš ni račune da platiš? Šta ti onda postižeš svojim radom? Ispunjava te? Poštuju te i tvoj rad? Ma da, obavezno, danas je biti profesor baš poštovano zvanje, a rad sa današnjom decom melem na ranu. "Vaša generacija je toliko zrela. Niko i ne razmišlja o o osnivanju porodice, kao što je ranije bilo, pa vi ćete svi da studirate... Zato jer želite da živite bolje od vaših roditelja.", priča nam juče profesorka na gradjanskom vaspitanju. Ne! Mi ćemo svi da studiramo, jer nemamo šta drugo da radimo! Da živimo bolje od naših roditelja? Ne! Moj roditelj ima fakultetsku diplomu! I nikakvu vajdu od toga. Piše tamo lepo profesor engleskog. Da li ću ja sa svojom da živim bolje? Ne! Dok ja završim i to tržište farmaceutsko ima da se prezasiti i šta ću ja onda? Da se slikam sa svojom diplomom! A da živim bolje od mog roditelja? Teško!
Završiću kad se vratim iz škole