He moгy ce ceтити cвoje првe пecme?

Пријатељи

Љубав! Да, то је оно осећање
које ми већ ноћима не да мира,
а из главе о теби сећање
не избија док радио свира.

Само о теби и нама сањам ја
и о твојим сочним уснама.
Можемо ли бити више од пријатеља?
Ах, тако бих те сада пољубила!

Причаш ми о нечему са пуно жара,
ја не чујем нити једне једине речи.
Мисао ова луда душу ми разара
а твој осмех је за трен излечи.

Трчкараш за мном, грлиш и певаш ми
о љубави! Зашто? Ни сама не знам!
Али не схваташ, драги, ништа ти!
Пријатељица сам ја твоја, то осећам.

Најзад остадосмо сами у тој ноћи,
само ти, ја и месец жут,
када си ме тада пратио кући,
а некако нам се одужио пут.

Грејао си ме пребацивши руку
Нежно преко рамена мојих
Стајавши ми тако на муку,
Узе ми прсте под топлину џепова својих!

Зашто? Зашто ме и даље мучиш?
Зашто те тако неизмерно волим?
Дечаче, желиш ме, кад ћеш да научиш?
Ја ноћас не могу да ти одолим!

И погледи нам се сретоше у тренутку том,
И ја ти својим одмах рекох све!
Рукама си на мом струку нашао дом,
Мамио ме мало уснама, најзад предавши ми се!

Коначно сам се у твом наручју нашла,
Знајући да ћу ту и остати!
Заувек сам се у нама пронашла,
Пријатељи који се воле, одувек и заувек смо ми!

Ивана Младеновић

I mama bi da sanja

Sanjaj me

Želela bih da usniš
san o tome
kako hodamo
hodnicima vremena bosi.

Odbacili smo sve
što nas steže,
nema okova i lanaca
koji nas nazad vuku.

Nema ničega što nas za
prošlost veže
naš put nas samo napred nosi.

I trčimo lagano,
bez napora,
kao da nema
Zemljine teže,
uprkos svim zakonima fizike,
naša tela od
naših duša beže.

Beže od loših,
minulih dana,
od sećanja na prošle boli,
od pokušaja bezuspešnih
da i nas neko
zaista voli.

Te duše jadne,
potisnute sećanjem,
pod bremenom savesti,
mučene pitanjem
gde smo i kada pogrešili.

Koji je to korak
pogrešan bio
i u ovaj lavirint
nas uveo.

Hodamo tako,
jedno kraj drugog,
umorni malo
od puta dugog.

Ako zastanem negde
hoćeš li produžiti napred?
Hoćeš li se okrenuti
kao Orfej za Euridikom?
Znam da hoćeš,
jer to je ljudski!

Od divnih tonova
tvoje muzike,
svi će zanemeti.

Tada ću ti dati klupko,
kao Arijadna Tezeju,
da pronadješ put,
da se ne izgubiš.

Onda ćemo se vratiti
na početak.
Srešće se telo sa dušom,
činiće jedno biće.
Zaboravićemo da počinismo
taj smrtni greh,
što odvojismo
dušu od tela.

Duša i telo
čine jedno.
Ne treba niko da ih odvoji.

Tek kad se sretnu duše srodne,
i tela spoje kroz
dodir jedan,
tad vasiona cela peva,
jer tad je čovek života vredan.
Milica Mladenović

jednom rečju Vera

Breza

Brezo moja mala,
Istina je-drhtiš, nije šala
Miluje ti vetar izdaleka
Tvoja nedra meka

Voliš da te njiše
Pre i posle kiše
Ti mu se predaješ
Nikad ne prestaješ

Ponekad te budi snenu
I mrsi ti kosu raspuštenu
A ti visoka i tanka
Igraš igru bez prestanka.
Olivera Matić

Žene...

U našoj kući ima nas tri. Baka Vera, mama, i ja. I oduvek smo bile nas tri. Mogu slobodno reći da smo drugarice, jer gajimo takav odnos, uprkos razlici u godinama mi možemo o svemu da razgovaramo. I tako mi jedna drugu posavetujemo, saslušamo, i slušamo se-uglavnom i čuvamo se-uvek! A skroz smo različite! Vera i ja smo više tako malo luckaste i ponosimo se time, mama je kao profesor glas razuma, s druge strane Vera je uglavnom bila loš djak, dok je mama uvek bila odlična, a ja naravno 5.00 odlična, Vera je večiti optimista, uvek krije kad brine, tako da kad nešto prijavi, ozbiljno je, mama je ta koja stalno brine, ali kad nju zateknete samu u sobi sa pripaljenom cigaretom, jasno vam je da nešto baš, baš ne štima, ja volim da bedarim, to mi dodje način života, mada uglavnom zbog gluposti, ja jedina razumem sarkazam kao humor, Vera je večito mlada, dok se nas dve nikad nećemo zaraziti tom bolešću, samo je Vera bila mlada, i lepa, naravno, uh šta je ona udvarača imala, ta vi ne znate!? Ja jedina od nas večito prepričavam svoje snove! Moraću da kupim jednom sanovnik, ali zaista!
Na moj život, stavove, na mene kao ličnost najveći uticaj imalo je to naše prijateljstvo!
Žene... :D
Ono u čemu sve tri uživamo je romantika. Svaka na svoj način veruje u ljubav!

Ruke im se pozlatile

I činim sebi! Skroz! Čine mi i drugi! Niko nikada nije učinio da se osetim tako posebnom! Samo njene ruke tako dobro znaju šta mi prija! Meni čak nije bilo potrebno dva puta reći skini se i lezi! Ma vodila bih je kući! Činim sebi, nema šta! Čak mi i Nadja pravi društvo! Bile smo, izmedju ostalog, na masaži, fenomenalno je! Doćićemo ponovo, rekle smo! I hoćemo! Provele smo skoro ceo jedan dan u kozmetičkom salonu, pa pošto nam je to bilo malo još jedno poslepodne. :) Uživale smo samo tako! Potrošile smo parice samo tako. Nego jesam li rekla da smo uživale samo tako? :) I da smo lepe samo tako!? Takve "sitnice" čine jednu ženu ženom.

Pa vi ste kratkovidi?

Nikad do sad za svojih devetnaest godina nisam bila kod oftalmologa. Za sve postoji prvi put.
Lepa ordinacija. Zanimljivi oni instrumenti, aparati, a i sam pregled, gledaš tamo u neka slovca, u neku kućicu koja se udaljava, i približava, muti se i bistri, pa onda ne smeš da trepneš da bi ti izmerili očni pritisak, ali kako da ne trepneš kad ti iznenada dune neki vazduh u oko, pa onda mora da se ponovi jer trepćeš, i onda ti stave neke kapi u oči i čekaš, čekaš, čekaš da ti se prošire zenice, a tebi dosadno "Ja ne primećujem da se išta promenilo!" gundjam ja, "Kako ne primećuješ, oči ti k'o u mačora!", odbrusila mi je majka, i onda ja nisam mogla da prekinem da se smejem, i baš tad me je sestra pozvala da se još malo gledam sa docom u oči i čitam tamo neka slovca i gledam kućice. I lep je to posao, mogu vam reći, lepo zanimanje oftalmolog

Irska kafa

Prošli ponedeljak. Roditeljski. U 19.30h.
Mladenović Ivana! Sve petice kao i uvek!, pružila joj je razredna knjižicu. Klimnula je glavom, ponosna kao i uvek, ali navikla sam ja na to moju majku, sada je već podrazumevala taj uspeh. Na osnovu toga sada ima neka očekivanja, i to visoka naravno, ima i svoje planove za moju budućnost, sve je smislila. Neka planira, ne smeta mi, čiju će budućnost da planira ako neće moju? Videćemo da li će nam se planovi poklopiti. Jer ja, ja uvek radim kako ja naumim i kako ja zacrtam. I te petice, to ja samo teram po svome.

20.00h
20.30h
21.00h
21.30h
22.00h
22 i nešto
-Pa dobro bre, Milice, gde si ti do sad?, upitala sam odmah s vrata.
-Ma bile smo Jasminka i ja u Hedonistu*.
-A?
-U Hedonistu, ponovila je. Čula sam ja dobro i prvi put.
-Šta ste vi radile tamo?
-Pa pile smo kafu. Častile smo se, u ime vaših petica.
-Mogla si bar da mi se javiš kad sam te zvala, znaš?

-Nadja, šta ti imaš da kažeš na ono sinoć?
-Ma ajde, meni Jasminka prvo pokušala da uvali priču da je sve vreme bila na roditeljskom. Al' znam ja da se roditeljski završi za 10ak minuta.
-A ja se kući mislim gde li je, zovem je, ne javlja mi se. Išle na kafu, zamisli?
-I to irsku kafu? i tu meni neupućenoj Nadja objasni šta je to irska kafa.
-Leleee... Meni Milica to nije prijavila!
-Promangupirale se skroz.
-Razmazile smo ih mnogo. Ej, majke štrebera pa u Hedonist, pa kafa, pa viski. Lele, lele, lele...


________________________________________________________
*Hedonist-kafe blizu škole, tamo se "visi" kada se pobegne sa časa