I mama bi da sanja

Sanjaj me

Želela bih da usniš
san o tome
kako hodamo
hodnicima vremena bosi.

Odbacili smo sve
što nas steže,
nema okova i lanaca
koji nas nazad vuku.

Nema ničega što nas za
prošlost veže
naš put nas samo napred nosi.

I trčimo lagano,
bez napora,
kao da nema
Zemljine teže,
uprkos svim zakonima fizike,
naša tela od
naših duša beže.

Beže od loših,
minulih dana,
od sećanja na prošle boli,
od pokušaja bezuspešnih
da i nas neko
zaista voli.

Te duše jadne,
potisnute sećanjem,
pod bremenom savesti,
mučene pitanjem
gde smo i kada pogrešili.

Koji je to korak
pogrešan bio
i u ovaj lavirint
nas uveo.

Hodamo tako,
jedno kraj drugog,
umorni malo
od puta dugog.

Ako zastanem negde
hoćeš li produžiti napred?
Hoćeš li se okrenuti
kao Orfej za Euridikom?
Znam da hoćeš,
jer to je ljudski!

Od divnih tonova
tvoje muzike,
svi će zanemeti.

Tada ću ti dati klupko,
kao Arijadna Tezeju,
da pronadješ put,
da se ne izgubiš.

Onda ćemo se vratiti
na početak.
Srešće se telo sa dušom,
činiće jedno biće.
Zaboravićemo da počinismo
taj smrtni greh,
što odvojismo
dušu od tela.

Duša i telo
čine jedno.
Ne treba niko da ih odvoji.

Tek kad se sretnu duše srodne,
i tela spoje kroz
dodir jedan,
tad vasiona cela peva,
jer tad je čovek života vredan.
Milica Mladenović