Poslednji post u ovoj godini

I baš smo sinoć pravile rezime protekle godine Mic i ja, i sve u svemu i nije nam bilo tako loše, shvatile smo da se pamte samo oni lepi trenuci i naravno ona veća bedarenja, ali dobro, to je to, tako to ide! Spisak želja od prošle godine? Meni se moje nisu ostvarile. Njoj skoro sve jesu. Verovatno zato što sam ja zaželela nešto što nije ni trebalo!
Ove godine imam samo tri želje. Prva i ubedljivo najvažnija je da postanem student farmacije! Pod brojem dva svim mojim dečacima, koji su imali i različita, a ponekad igrom slučaja i ista imena, koji su bili sve, samo ne moji, želim puno sreće i sve najlepše u životu! Zbogom moji dečaci, ljubi vas Ic, i ostavlja za sobom u 2009. godini! I na kraju ne mogu a da ne poželim sebi nekog novog dečaka kog ću za godinu dana po starom dobrom običaju zaželeti da zaboravim!
Mojoj porodici, prijateljima, svima vama koji ovo čitate želim takodje puno zdravlja pre svega, puno, puno sreće, i uspeha u svemu što započnete, i naravno nikad ne zaboravite 14/5 jeste 5! :)

Prvi sneg

Otopio se sneg! A baš je bio lep. Ovogodišnji sneg će mi ostati u lepom pamćenju.
Pre jedno nedelju dana:
Ustajem ja oko 7 ujutru, trljam pospano oči, pitam se koji je dan danas, radni dan, očigledno čim je sat zvonio u 7, a da, sreda, i tek kucka neko na vrata od sobe. Ko bi drugi nego Garislava? I pošla sam ja da joj otključam, da ide malo u jutarnju šetnju, na svež vazduh, i otvaram ja širom vrata, i zablista nama dvema ona belina pred očima. Sneg je padao, i padao, cele noći, i do jutra se zadržao, na svakoj grani, krovu, na svakom stepeniku naše kuće. I ja samo refleksno nabacim osmeh na lice, ipak, ugledala sam sneg. Pogledam, Gariška nije izletela napolje, kao uvek, već sedi uz moju nogu i gleda. Gleda širom otvorenih očiju. "Garice, dušo, pa to je sneg!" Ona je spavala cele noći unutra, i ujutru je zatekla drugačiju stvarnost, preko noći sve se promenilo. Ona je prvi put u životu ugledala sneg! I dugo je gledala raširenih očiju sedeći na našem pragu. Ja sam se umila, obukla, spakovala knjige, a ona je još uvek sedela i netremice gledala. Bacila sam ranac na ledja, i pošla. Ona je pošla za mnom. Na stazi u našem dvorištu samo su moje stope ostale, i naravno za njima i male šapice.

Tako to ide...

Pošto su mi često na pameti one dve reči asocijalna ličnost, reših da vidim šta to zapravo znači. Znam ja da ona to nije zaista mislila, ali svakako me je navela na razmišljanje.
Asocijalna ličnost je osoba koja se ne pridržava društvenih pravila, običaja, propisa i opšteprihvaćenih konvencija ponašanja (izvor wikipedia).
Ja? Ne čekam zeleno svetlo na semaforu kad god nema potrebe za tim, prelazim ulicu zatvorenih očiju, čak i kada je pešački prelaz obeležen, nikakva garancija, opsujem vozača koji i ne gleda gde vozi i obavezno dodam "Zgazi me bre, slobodno!", moju čuvenu uzrečicu, lažem samo ponekad, tu i tamo, s vremena na vreme, ali uvek osećam grižu savesti, makar to bila i neka bezazlena laž, sitnica, prećutim, mnogo toga sam u stanju da prećutim, jer kada bih svima rekla sve ono što mislim ne bi mi preostalo energije za neke pametnije stvari, krijem se iza neke maske, slike koju drugi o meni imaju, glumim jaku osobu, pretvaram se, ponekad gledam zainteresovano i klimam glavom, a zadržim za sebe svoje pravo mišljenje, smejem se i kada mi nije do smeha, i kada mi nije jasno zašto bi uopšte trebalo da se nasmejem, ali to ipak učinim, jer jednostavno to se tako mora! To su te društvene norme! Sve u svemu ja nisam je*ena asocijalna ličnost, u društvu se ponašam kao i svi drugi, manje-više isto, a privatno, e privatno sam možda uvrnuta, to joj priznajem!

Dreams can come true!

Lepo mi je ovih dana!
Ispunio mi se jedan od najdražih snova, tako dugo sanjan! Zagrlila sam Vladu Georgieva!!! Mnogo lepo veče, neopisivo! Nakon ko zna koliko vremena blistala sam! I još uvek prosto blistam. Veliko hvala dugujem mojoj Mic, naravno, da mi nije nje ne bih ni otišla. Ali podjednako veliko hvala dugujem jednoj Sanji, neodoljivo luckastoj Sanji koju sam prvi put videla u životu! Prišla je i rekla: "Samo budi strpljiva, ali uporna! U svemu!" I tako puna pozitivizma prenela ga je malo i na mene! Jer ja sam dovoljno smotana, ovakva kakva jesam, i nikad se ne bih usudila da pridjem tako blizu svojim snovima. Ali, njoj je to polazilo za rukom, tako lako. I uhvatila je Sanja njegov pogled, on je pružio ruku i eto nas dve, odjednom, pored Vlade Georgieva. :) Osećaj? Leptirići u stomaku! :) Sećate se kako to izgleda? Ja sam prosto zaboravila. Sve do sad!
Inspirisana, rešila sam da probam još po nešto što se inače nikad ne usudjujem da učinim. I tako sam se prijavila i za neki literarni konkurs. Nema nagrada, nikakvih, objaviće ono što im se bude dopalo, ali i to je neki početak. Videćemo već! Jedan po jedan san! Ipak sam ja dojučerašnja kukavica, i to nevidjena kada su snovi u pitanju!

Ne, nisam tužna... Mama, ne... Ne, ne, ne boli me...
Nemam vremena za bol, jer moji prijatelji su tu! Uvek su tu da me vade kad mi je najpotrebnije. Nadja, da mi uvek pravi društvo, da zajedno pevamo Kiše jesenje, našu pesmu, da šetamo, i dugo šetamo, držimo se za ruke, i razgovamo o svemu... Mic, da oduševljeno prati dok joj čitam sve svoje pesme i pesmice, i pričice, da pravi sneška sa mnom, da nam se uglavno iste gluposti dešavaju kada se zaljubimo, i da "ćutimo" za vreme časova nemačkog... Ema, da čini našu školsku klupu potpunom, my study buddy allways and forever, i da uvek kvari posao tišini u koju bih ja u suprotnom potonula, a i da mi se naduri povremeno, reda radi, i da mi udeli kompliment, ali samo kada zaslužim, znači jednom u sto godina, ali to su najiskreniji komplimenti... I još mnogo, mnogo, mnogo toga... Ako sam ikada rekla nešto što nisam smela, oprostite mi! Ne želim više da budem nervozna, da se ljutim, da osećam da se udaljavam od vas! Ne želim! Bez vas moj život bio bi prazan!
I evo naišao je moj novembar, moj decembar, moj bedak... Ali... Nije sve bilo kao i uvek! Nisam bila sama! I zbog toga vam neizmerno hvala, sve vas voli vaša Ic! Tu je, hronološkim redom, bila Nadja, da mi pokloni najlepši buket belih ruža, Brana, da mi peva danima vežbajući za interni čas, na kome smo joj Nadja i ja rado aplaudirale, Bane da me pozove i kaže: "Ej, imam dve karte za pozorište, hoćeš da idemo?", Nikola, da i uporkos najgušćem rasporedu nadje vremena da se sa Nadjom i sa mnom prošeta parkom, i kejom, Ema da lista sa mnom ko zna koliko knjiga na sajmu, dok nismo probrale najzad par komada, Mic, da "ne plačemo" uopšte, gledajući najromantičniji film ikada The Notebook... I naravno moja majka da kada sam je u nedelju ujutru, jer sam znala da danas ipak nećemo moći, a da ja ipak neću moći da se oduprem toj potrebi, probudila i pitala "Jel ćemo da idemo?" odmah ustane i podje, i tamo zapali cigaretu, i dugo, dugo stoji sa mnom na grobu moga oca, njenog muža, dok je vetar duvao.

Obično uvek i sličnim danima...

Samo se naježim kada se prisetim, i opet onu istu zimu osetim...
07.12.2002. Šta sam tad znala? Sa jedanaest godina? Ništa. Sada je to ništa malo manje, samo malo, neprimetno malo manje, ali je i dalje ništa. Jedino što sam tada znala i živela sa tim mučnim saznanjem danima, nedeljama, mesecima je to da će mi jednog jutra saopštiti da je taj dan došao, pitanje je bilo samo danas, sutra, kada? I 07.12.2002. rano ujutru ušla je mama u našu dečiju sobu, probudila nas, nije morala ništa ni da kaže, oči su kazale sve.
I uvek mi se u ovo doba godine sve vrati, i uvek tako počinje, tonem, osećam kako tonem, a ne radim ništa povodom toga. Sve mi se vrati, ta nevidjena hladnoća, vetar, sneg, tuga... Oštra zima, nema šta. Sećam se mnogih pogleda, očiju, pruženih ruku, ali sve su to nejasne slike, u pamćenje su se urezale samo oči moje majke, i nečije ruke, sećam se jasno nečijih ruku, ne znam ni čijih, sve vreme su bile položene na mojim ramenima, i sećam se tog grumena zemlje koji sam držala u rukama i držala i držala, dok su mi se suze slivale niz obraze, a pahulje snega padale po meni, i dugo sam stajala tako nepomično, dok me one ruke nisu povukle, želeći da me sačuvaju od hladnoće, od svega, i samo sam ispustila onaj grumen zemlje iz ruku koje nisam više ni osećala i pošla sam.
Sedam punih godina je prošlo. A mene, mene svake godine u ovo doba nešto vuče u prošlost, i na ovaj dan uvek završim na istom mestu. Na grobu svoga oca.