Prvi sneg

Otopio se sneg! A baš je bio lep. Ovogodišnji sneg će mi ostati u lepom pamćenju.
Pre jedno nedelju dana:
Ustajem ja oko 7 ujutru, trljam pospano oči, pitam se koji je dan danas, radni dan, očigledno čim je sat zvonio u 7, a da, sreda, i tek kucka neko na vrata od sobe. Ko bi drugi nego Garislava? I pošla sam ja da joj otključam, da ide malo u jutarnju šetnju, na svež vazduh, i otvaram ja širom vrata, i zablista nama dvema ona belina pred očima. Sneg je padao, i padao, cele noći, i do jutra se zadržao, na svakoj grani, krovu, na svakom stepeniku naše kuće. I ja samo refleksno nabacim osmeh na lice, ipak, ugledala sam sneg. Pogledam, Gariška nije izletela napolje, kao uvek, već sedi uz moju nogu i gleda. Gleda širom otvorenih očiju. "Garice, dušo, pa to je sneg!" Ona je spavala cele noći unutra, i ujutru je zatekla drugačiju stvarnost, preko noći sve se promenilo. Ona je prvi put u životu ugledala sneg! I dugo je gledala raširenih očiju sedeći na našem pragu. Ja sam se umila, obukla, spakovala knjige, a ona je još uvek sedela i netremice gledala. Bacila sam ranac na ledja, i pošla. Ona je pošla za mnom. Na stazi u našem dvorištu samo su moje stope ostale, i naravno za njima i male šapice.